Proteklu nedelju u čaršiji, obeležio je incident u osveženoj i u plavo pesvučenoj sali za održavanje sednica Skupštine Grada, kada je opozicija zauzela govornicu zahtevajući da se razmatranje tačaka dnevnog reda rasporedi na više dana zbog njihove važnosti i obimnosti materijala uz svaku tačku. Za mene, kao i za veliku većinu mislećeg sveta, izjava dana, nedelje, pa i meseca, tiče se nemogućnosti malobrojnih predstavnika opozicije u redovima odbornika, da za pet dana pročitaju hiljadu i pet stotina strana skupštinskog materijala.
To je, sudeći prema autorki izjave, dovoljan dokaz glasačima opozicije koliko su oskudni kapaciteti tih izabranih predstavnika naroda na lokalu. Kognitivni, pretpostavljam. Intelektualni, takođe. Možda i moralni.
I meni samoj, koja sam u toku bombardovanja 1999. godine, čitala jednu Kunderinu knjigu dnevno, u proseku po tri stotine strana (nije da sam imala išta pametnije da radim preko dana), i čije se formalno obrazovanje većinski zasniva na hiljadama strana naučnih teorija, bilo bi skoro pa nemoguće da, u zadatom roku, iščitam svu silu slova i brojki koji se tiču važnih tema za funkcionisanje Grada, budžeta, recimo.
Ako se tome doda i činjenica da nije ratno stanje i da odbornici imaju i svoje poslove, radne obaveze i privatni život, iskreno sam zadivljena kapacitetima onih drugih odbornika, koji su, hvala nebesima, većina u gradskom parlamentu, a koji su, uprkos svim poteškoćama i izazovima, na vreme dostavljen skupštinski materijal uredno pročitali, najbitnije podvukli, zapisali u notese, i sa sve ličnim dilemama i pitanjima vezanim za pojedine od pedeset i osam tačaka dnevnog reda, umiveni i spremni došli na sednicu Skupštine Grada.
Zamolila bih nekog od njih da, kada uzmogne, svrati do kancelarija na prvom spratu Gradske uprave i proveri, meni za ljubav, da li na registratorima u kojima se čuvaju dokazi svih prihoda i rashoda gradskih, i dalje, latinicom ispisano stoji „Buđžet“. B-U-Đ-Ž-E-T.
Dan kada se ova sednica održala, u mom životu, obeležila je jedna poruka. Preko okeana, našla je put do mog sanjivog oka i, uprkos vremenskoj razlici od mnogo sati, uspela da nakon nekoliko godina tišine, u zagrljaj spoji pošiljaoca i primaoca. Da skratim, primalac poruke je zatražio pomoć, pošiljalac je video apel i poslao od svojih teško zarađenih para jednu platu zaposlenog u vranjskom marketu, za podršku deci u stanju potrebe.
Dok sam gledala cirkus zvan „Sednica Skupštine Grada“, za govornicom sam zamislila i tog mog prijatelja, koji je, politički osvešćen i aktivan, ali ispravno nasađenog srca, radije izabrao tuđinu i mukotrpan rad, okean između sebe i domovine, nego da pristane na gušenje u živom blatu srpske političke scene.
Kad vidiš istinu i znaš da je štampanje na hiljade strana skupštinskog materijala pitanje forme, dok suština leži u disciplinovanom podizanju ruke bez suvišnih pitanja, kada imaš dovoljno godina da shvatiš kako se Đinđićeva harizma u Srbiji rađa jednom u hiljadu godina, kada si se sit nagledao ponavljanja istorije i obezvređivanja svega dobrog što su balkanski vekovi iznedrili, možeš da se uhvatiš za skupštinsku govornicu i bacaš kletve zbog nepravde i sile koja se ničega ne plaši, možeš da organizuješ nekakav pokret građanskog otpora (tamo gde građansko postoji, ali nije usmereno samo na sebe i sopstvene interese, materijalne uglavnom), ili možeš da odeš uz obećanje da ćeš se, osnažen, vratiti, a da se nikad ne vratiš.
Ni da poželiš.
A možeš i da, na šta računaju svi izabrani predstavnici naroda koji završiše zasedanje Skupštine u rekordno kratkom roku, dostojanstveno odmahneš glavom, promrljaš sebi u bradu da može i gore, opsuješ Tita i potomke komunista, a onda baciš pogled u komšijsko dvorište, očekujući mrtvu kravu. Da je živa, ne bi valjalo.
