Sad je gomila ispod tepiha već suviše velika pa se saplićemo o nju.
Izveštaj Evropskog parlamenta iz marta 2021. godine je bio najoštriji dokument EU o situaciji u Srbiji za dosta godina unazad. On je donet kao rezultat kompromisa između četiri stranke u EP koje daju podršku Evropskoj komisiji. Međutim, taj dokument ne može biti iznenađenje za one koji prate situaciju.
Još 2018. godine Evropska komisija u Strategiji proširenja izlazi sa ocenom da na Zapadnom Balkanu postoji „zarobljena država“, koncept koji podrazumeva „spajanje državnih i partijskih interesa i funkcija, potčinjavanje javnih interesa privatnim i vezu organizovanog kriminala i korupcije i administracije na svim nivoima vlasti“. Tada nisu bile identifikovane države sa ovim stanjem, ali su se elementi zarobljene države mogli naći u izveštaju za Srbiju i svake godine su se pojačavali.
Izveštaji Evropske komisije iz 2019. i 2020. dobijaju sve oštriji ton, ali je to u Srbiji ocenjeno kao „zasmejavajuće“. Srbija je u segmentu političkog kriterijuma koji pokriva između ostalog borbu protiv organizovanog kriminala i borbu protiv korupcije ocenjena 2015. ocenom 2, i od onda nije popravila tu ocenu.
Ovo pooštravanje tona i kvalifikacija kulminiralo je u Izveštaju Evropskog parlamenta 2021., ali sad nikom više nije do smeha pošto su konkretni slučajevi navedeni u Izveštaju. Ovo je bio rezultat kako neprimerenih izjava rukovodstva Srbije na početku pandemije 2020. i generalno anti-EU retorike koja je godinama sveprisutna u domaćim medijima, pod kontrolom vlasti i u izjavama državnog vrha, tako i dugogodišnjeg nerešavanja otvorenih slučajeva.
U maju 2020. na Samitu EU-Zapadni Balkan je istaknuto da će kredibilitet zahteva za prijem u članstvo EU država ZB biti meren prema „javnoj komunikaciji o EU“ koju koristi i prema „reformama koje sprovodi“. Možemo reći da je komunikacija prema građanima postala jedna od kriterijuma za napredak ka EU.
Spoljno-politički odbor Evropskog parlamenta je naručio studiju o „Lažnim vestima na Zapadnom Balkanu“. U izveštaju (decembar 2020.) je Srbija posebno apostrofirana kao izvor lažnih vesti, i u zemlji (kao i da ih sponzoriše Vlada), i u regionu.
Iz svega ovoga možemo videti kako se ocena stanja u Srbiji i ton koji se koristi za njegovu ocenu, godinama već pojačava, ali bez ikakve naznake da se u Srbiji reaguje na te ocene i namere da se situacija poboljša.
Odnos prema Srbiji se pre svega menja u odnosu prema Vladi i vladajućoj partiji i lista saveznika u EU je sve kraća. Srbija ima status kandidata za članstvo u EU, vodi pregovore o pristupanju EU i to se ne može promeniti. Pregovori traju već sedam godina. Na početku pregovora smo istakli kao cilj da završimo reforme do kraja 2018. Odlaganje reformi je već vidljivo i umesto rešavanja pitanja koja su bila otvorena 2014.
Srbija je u proces dodala još pitanja koja moraju biti rešena. Opadanje stanja demokratije i sloboda, slobode govora, borbe protiv korupcije, skoro jednopartijski parlament su već zabeleženi u svim relevantnim međunarodni skalama, koje države članice EU prate.
Promena pristupa je vidljiva već duže vreme, ali se to sakrivalo pod kontrolisani medijski tepih. Sad je gomila ispod tepiha već suviše velika pa se saplićemo o nju. Slika stanja u Srbiji je promenjena i to teško da može da se ispravi. Kako i kada će se promena slike reflektovati u realnom životu teško je predvideti. Sama činjenica da tri (Socijal-Demokrate, Liberali i Zeleni) od četiri partije (četvrta je Narodna partija, kojoj je SNS pridružena), koje daju podršku Evropskoj komisiji i vode 11 od 27 Vlada članica EU imaju ozbiljne primedbe na stanje u Srbiji, ne daju osnov za pozitivna očekivanja.
