fbpx
6.2 C
Vranje
nedelja, 21.04.2024

Niški lekari nisu Supermeni, dajte im status službenog lica umesto aplauza

Odabrani članci

Dejan Hristov
Dejan Hristov
Počasni član redakcije. Internista u Institutu Niška Banja, pisac i muzičar.

Mišljenja objavljena u autorskoj rubrici Beleška ne predstavljaju stavove redakcije portala Slobodna reč.

Dosadilo mi je da lekari glume moderne anti-heroje, koji umesto ogrtača oblače mantile da bi spašavali ne samo pacijente, već i sistem koji se decenijama degradira i propada. Koliko puta su mojoj koleginici iz Vranja zasuzile oči kada bi mi pričala o svojoj ćerkici, koja iz inata ne želi da je vidi kada se vrati kući sa specijalizacije, jer je stalno, posle svakog vikenda, ostavlja?

Možda najbolja definicija moje struke stoji u „Đavoljem rečniku“ Ambrouza Birsa: „Lekar je onaj u kog polažemo nade kad smo bolesni, i na kog pujdamo pse kada smo zdravi.“ I ja sam se odavno sa tim pomirio.

Valjda mi je zato toliko smetao aplauz koji se čuo sa prozora jedno vreme, tokom pandemije kovida, samo da bi još jače utihnuo čim je oluja prošla. Plač porodica medicinskih radnika, koji su svoje živote dali tokom te iste epidemije za dobrobit svih nas, ne jenjava ni danas.

I onda prođe neko vreme, i svi se vrate svojim životima, sve dok ne dođe trenutak za neki novi aplauz. Ovih dana je to slučaj sa lekarima niške kardiohirurgije koja je sada u fokusu javnosti, s obzirom da je ekipa iz te klinike napravila nadljudski podvig: očistili su za 12 nedelja liste čekanja za operacije srca, radeći prekovremeno vikendima, bez ikakve nadoknade.

Delo dostojno aplauza i jednog Novaka Đokovića, koji se inače retko oglašava za sve što iole može da se protumači kao politički. Čestitao im je i generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije, malo li je, i američki ambasador u Beogradu se oglasio, virtualni aplauzi se šire društvenim mrežama…

Ali, ja aplauz ne čujem dobro, jer se uvek setim tog prokletog Ambrouza Birsa. Taj Đavolji rečnik mi nikako ne da mira. Koliko će ovaj aplauz trajati, pre nego što utihne? Dan, dva, celu nedelju? Da li će bar tada ljudi obuzdati svoje pse i pustiti te lekare da uživaju u svojoj maloj pobedi, makar ispala i Pirova na kraju?

Da li su se ispraznile liste čekanja dece tih istih lekara i kompletnog osoblja, pitam se, koja već 12 nedelja ne mogu da budu sa svojim roditeljima? Mislite li da će to ikada moći da se nadoknadi, da će oni uvek biti mali i spremno ih čekati za vikend da se igraju?

Zato ja ne volim Hipokratovu zakletvu. Zato što se iza nje uvek kriju hipokriti (licemeri, prim. prev). Zato što ni ovo plemenito delo nije moglo da prođe bez komentara tipa „šta je tu toliko posebno, samo su radili svoj posao“, ili „pa, oni su položili Hipokratovu zakletvu, moraju tako…“

Ne, draga gospodo. Mi nismo u antičkoj Grčkoj, niti su lekari Vitezovi okruglog stola, da ih stalno podsećate da se drže nekakve zakletve. Jede li se to? Plaćaju li se računi od toga?

Dosadilo mi je da lekari glume moderne anti-heroje, koji umesto ogrtača oblače mantile da bi spašavali ne samo pacijente, već i sistem koji se decenijama degradira i propada. Znate li vi kolika je to žrtva, da recimo morate da ostavite svoju porodicu, i 4 godine idete u drugi grad na specijalizaciju? Koliko puta su mojoj koleginici iz Vranja zasuzile oči kada bi mi pričala o svojoj ćerkici, koja iz inata ne želi da je vidi kada se vrati kući sa specijalizacije, jer je stalno, posle svakog vikenda, ostavlja? Znate li kako izgleda kad vam dete lupa na vrata jer želi da se igrate, a vi morate da se krijete od njega, jer u 30 i nešto godina ponovo učite za kolokvijum ili specijalistički ispit?

Zato ja ne želim više da čujem aplauze. Ja želim da stanete iza tih lekara i pomognete im da se ovako nešto više ne ponovi.

Da lekari i sestre imaju status službenog lica. Da dobiju plate koje su veće od frizerskih (kako neko objavi skoro podatak na društvenim mrežama), da mogu dostojanstveno da žive i makar nešto vrate porodicama za sve svoje žrtve. Da povećamo broj lekara, sestara, sala, novih aparata, kako bi se sve liste čekanja izbrisale. Da sistemski, a ne jednokratno, pomognemo porodicama medicinskih radnika koji su izginuli u bukvalnom smislu te reči tokom kovida, a neki od njih ostali invalidi.

I zapitajte se onda, da li ste Hipokrat ili hipokrit? Hoćete li polagati nade ne u lekare, već u sebe da im pomognete, ili ćete i u ovakvim trenucima pujdati pse na njih. Jedino tako treba shvatiti ovu priču oko niške kardiohirurgije. Da ovo ne sme više da se ponavlja.

Da lekarima sa kardiohirurgije podelimo ordenje za zasluge. Da ih pošaljemo na nagradni odmor. Da im kliniku unapredimo, omogućimo im da imaju materijal, sa čime da rade, i da se stručno usavršavaju, kako bi narod iz ovog dela Srbije imao pravo na isti kvalitet zdravstvenih usluga kao i oni u Beogradu, umesto da opet neko bude smenjen samo ako o tome javno progovori, kao pre neku godinu moj čuveni profesor Saša Živić uživo u televizijskoj emisiji… Da lekari ne moraju da izgaraju na poslu, kako bi očistili liste čekanja, već da budu adekvatno nagrađeni za svaki minut prekovremenog rada, da ne ostaju da rade ni nakon dežurstava, što je u pojedinim ustanovama postala uobičajena praksa, pod izgovorom da nema ko da ih zameni…

Jer ponavljam, i oni su ljudi od krvi i mesa. Nisu nikakvi Supermeni. Niti Hipokrati.

Završiću sa jednom pričom. Na početku svoje karijere, imao sam čast (tako mi je saopšteno) da volontiram u jednoj zdravstvenoj ustanovi – u prevodu, da radim bez para. Potpuno je nebitno za ovu priču o kojoj se ustanovi radi, jer su moje kolege isto tako, samo za neko tapšanje po ramenu i mogućnost da se ponosno pozovu na zakletvu, radili širom zemlje. Bilo je to bezbrižno vreme, jer smo tada imali lekara na birou i za bacanje…

Brzo su prošle te dve godine mog volonterskog rada, kada sam se jednog dana našao sa svojim stricem. Bio je vozač kamiona u mladosti, vrlo praktičan i mudar čovek koji je sada, pred kraj svoje karijere vodio vulkanizersku radnju. Dugo se nismo videli, ali bi me on s vremena na vreme pozvao tokom mog volontiranja i onako u prolazu upitao, bez želje da mi staje na muku, da li sam se već zaposlio. Ja sam mu uvek isto objašnjavao, kao nekome ko to izgleda dobro ne razume, da će to vrlo brzo da se desi, da direktor računa na mene, da me je načelnik pohvalio i da ja radim jedan human i plemenit posao…

Tog dana sedeli smo dugo, a on me još uvek ništa nije pitao. Pušio je cigaru, a onda ničim izazvan krenuo sa pričom koju ću pamtiti dok sam živ:

„Sine, ja nisam završio tvoje škole i nisam pametan kao ti. Ali, trudim se da svoj posao radim dobro. Kao što znaš, kod mene su zapošljeni ljudi sa srednjom ili završenom osnovnom školom, jer im je posao jednostavan, trebaju mi da lepe gume. Baš pre neki dan mi je došao dečko bez završene srednje škole, bez iskustva u poslu i bez ijedne preporuke. I kada sam mu ja objasnio da krene da dolazi dve nedelje, da uči posao, da pomaže ostalima kako bih procenio kakav je radnik, i da vidim kako se snalazi sa mašinama, znaš li ti šta mi je rekao? Čovek bez ikakve škole i iskustva, znaš li šta mi je odgovorio, sine?“

„Nema šanse da ti dve nedelje radim za džabe“.

A onda je nastavio da puši cigaretu. Ja sam samo mirno sedeo pored njega, nikada manji u svom životu.

Samo dobar čovek može biti dobar lekar, reče Nothnagel. Ako poznajete nekog takvog, nemojte mu tapšati. Bolje samo ćutite. I to je nešto.

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.
Instalirajte mobilnu aplikaciju sa Google Play ili App Store.

- Reklama -
- Reklama -

Poslednji članci