Bunt ne mora da završi na „Rolling Stone“ naslovnici da bi bio stvaran. Nekad je to samo odluka da izađeš na binu, iako te bole ruke. A nekada je to odluka da prestaneš da kmečiš i preuzmeš stvar u svoje (zdrave i snažne) ruke. Da se boriš. I da, umesto naučene bespomoćnosti, počneš da radiš na naučenom optimizmu.
Da imam vremeplov, brojčanik bih odmah podesio na 27. avgust 2011. godine, tačno u 21:35h; destinacija – Velika Britanija, Reding. Tada je grupa „Pulp“ na povratničkoj turneji završavala svoj nastup sa poslednjom pesmom „Common people“.
Da li zbog običnih ljudi u publici koji su se pronašli u njoj, ili zbog činjenice da su se nakon devet godina ponovo okupili kao bend, ili je prosto retrogradni Merkur ušao u zonu senke, to nikada nećemo znati; tek eksplozija energije na bini i cunami emocija koji je razneo prisutne prelio se čak i preko malih ekrana, pravo do nas.
I danas se naježim kada gledam taj snimak…
Pravi razlog zbog kojeg sam odlučio da napišem ovu priču je klavijaturistkinja benda, Kandida Dojl. Znam šta sada mislite – ko se još bavi klavijaturistima; da zlo bude veće, pomenuta umetnica nosi tako jedno… Pa, koprokulturalno ime. Zaista, ko još detetu daje ime Kandida… I naravno da ona postane poznata, i sada neko (čitaj – ja) treba da napiše tekst o njoj, zaista nije lak posao…
Taj njihov nastup na Reding festivalu sam pogledao sigurno stotinu puta, ali mi je tek skoro u oči upala jedna bizarnost. Naime, primetio sam da je gospođa Dojl (ne mogu zaista da je oslovljavam sa Kandida) imala vrlo pojednostavljen pristup muzici, njene deonice su u najmanju ruku bile banalne, a klavijature je svirala kao da ima sedam godina.
Početak pesme „Obični ljudi“ je, recimo, svirala samo kažiprstom, kao da se sprda ili se pravi važna, nisam mogao da procenim. U jednom trenutku mi je to toliko smešno izgledalo, da sam pred mojim drugarima izjavio: „Voleo bih da imam samouverenost klavijaturistkinje grupe ’Pulp’. Sa tehnikom sviranja i prstima koje namesti kao da ima reumatoidni artritis, ona i dalje uspeva da bez problema izađe na binu i svira svoj instrument kao da nastupa na školskoj priredbi…“
Naravno da se još jednom potvrdilo da Bog ima fenomenalan smisao za humor. Jer je ispalo da ona zaista boluje od reumatoidnog artritisa.
Radi se o podmukloj, hroničnoj autoimunoj bolesti koja izaziva bol i otok zglobova, ukočenost, zamor, i smanjenu pokretljivost, kao i deformitete prstiju i šaka. Moj nespretni humor na stranu, ali kako dođavola jedna klavijaturistkinja, čiji rad zavisi upravo od finih pokreta prstiju, odlučuje da nastavi da se bavi muzikom? I to uspešno, moram dodati.
Prvo, nenadj…bivim stavom, nepristajanjem, i optimizmom. Njena istrajnost, slobodno mogu reći i genijalnost, se ogleda u nekoliko stvari. Prvo, ona se uči da prilagođava tempo i tehniku sviranja svojim mogućnostima; takođe, gospođa Dojl bira deonice koje su izvodljive, u skladu sa njenim stanjem. Drugo, ima ogromnu podršku i razumevanje porodice i ostalih članova benda. I treće, sluša savete lekara i koristi modernu terapiju za ovu bolest koja joj omogućava kontrolu simptoma i sprečavanje progresije.
Kakve sad ona veze ima sa običnim ljudima u Srbiji, pitate se? Pa vidite, naspram Kandide Dojl iz grupe Pulp većina mojih „neutralnih“ sunarodnika podsećaju na…
Ne na pavlaku. Na kmečave beskičmenjake, to je pravo poređenje.
Da li ste čuli za termin „naučena bespomoćnost“? To je psihološki fenomen kada osoba, nakon ponovljenih iskustava u kojima nema kontrolu nad negativnim situacijama, počne da veruje da su svi pokušaji uzaludni — čak i kada se pojavi realna mogućnost promene. Važno je da pričamo o ovome, jer je to jedan od osnovnih mehanizama pomoću kojeg se ova garnitura godinama održava na vlasti.
„Ubedi ljude da ne mogu ništa da promene.“ Prosto.
I mogu vam reći da im dobro ide. Napravili su jednu pravu malu armiju zombija navučenih na bromazepame, sa godišnjom potrošnjom koja se izražava u milionskim ciframa. Ipak, niko od njih ne vidi to kao problem, ne prepoznaje taj mehanizam naučene bespomoćnosti. Oni apatiju prema izborima i politici doživljavaju kao dokaz svoje intelektualne i moralne superiornosti, bežeći tako od proste činjenice da su obične kukavice, da budem politički nekorektan. Znate ih, imate ih sigurno u okruženju. Od njih ćete čuti tipične rečenice poput: „Svi su isti“, ili: „Moj glas ništa ne menja“.
Njih su ovi neradnici na vlasti, silni dumsteri na ministarskim pozicijama, plagijatori, šloseri, dileri droge i vlasnici pečenjara koji nam kroje sudbine i upravljaju svim državnim resorima… Oni su ih ubedili da je politika nešto prljavo, samo njima svojstveno i za njih vezano, da građani moraju „da se manu politike“, da ona nije za njih. Da je najbolje da se sklone u stranu, puste Pink i prate šta se dešava sa Epštajn fajlovima…
Kad smo već kod njega… To mi je takođe fascinantno. Pažnja nam je na nivou zlatne ribice, a ljudima se manipuliše lako kao lutkom na koncu. Pa isti taj narod, koji je dozvolio sebi da bude apatičan i da naučenu bespomoćnost prihvati kao životnu mantru, upravo taj narod nije, recimo, mogao da reši Palmu, našeg Epštajna sa Temua, kojeg povezuju sa pedofilijom i ratnim profiterstvom i koji je preko 30 godina vedrio i oblačio po Srbiji, podvodio im žene i ćerke… Ne da ga nisu rešili, još su mu podigli i bistu i spomenik.
I sad će oni da rešavaju Epštajna i ostale svetske zavrzlame, pa stvarno, moja Slavice, ne mogu ti ja ovo više… Odjavljujem se.
The end.
P.S. A šta je sa našom junakinjom Kandidom sa početka priče? Vidite, ona i dalje ide na redovne medicinske kontrole, koristi modernu terapiju za kontrolu upale i bola, pažljivo dozira fizički napor i planira periode odmora između aktivnosti. Sigurno da je muči svakodnevna neizvesnost, sigurno da postoje dani kada prsti neposlušno klize preko dirki, kada su ukočeni i bolni. Ipak, uprkos tome, Kandida nije napustila muziku i mogu vam reći da i dalje razvaljuje na prepunim koncertima grupe „Pulp“ i svira svoj instrument srčano, božanski i izvanredno.
U svetu rokenrola, ona pokazuje da hrabrost ne mora da bude glasna. Da bunt ne mora da završi na „Rolling Stone“ naslovnici da bi bio stvaran. Nekad je to samo odluka da izađeš na binu, iako te bole ruke. A nekada je to odluka da prestaneš da kmečiš i preuzmeš stvar u svoje (zdrave i snažne) ruke. Da se boriš. I da umesto naučene bespomoćnosti počneš da radiš na naučenom optimizmu.
Toliko od mene. A sad potražite „Pulp – Common people (live in Reading 2011)“ na YouTube-u. I spremite se za najež.
