fbpx
27 C
Vranje
utorak, 25.06.2024

Od iste Majke i patriota i izdajnik

Odabrani članci

Milica Anđelković Jovanović
Milica Anđelković Jovanović
Sociološkinja iz Vranja. Masterirala socijalni rad. Profesionalna humanitarna radnica, aktivistkinja, antifašistkinja i čovekoljupka. Majka Mare.

Dosta je. Kako bi svemir mogao u miru žaliti svačiju jedinu decu. A onoj, rođenoj posle ratova, dozvoliti da, umesto koračanja pod nasleđenim teretom mržnje, možda i polete u budućnost koja će biti svetla, a istinski naša, zajednička.

Pre nekoliko godina, dok sam bila u Bihaću, pročitala sam priču Miljenka Jergovića „Majka“. O ženi koja je u poslednjem našem ratu izgubila sina i kćer, ali se stalno smeje, kako ni jedan čovek ne bi pomislio da ona nekoga mrzi.

Ona putuje i priča svima koji žele da je saslušaju o svemu što bi trebalo učiniti da bi se ljudi odrekli mržnje. I nije nalik drugim majkama koje su izgubile decu u svim našim ratovima i sem lične, ničija ih tuđa žalost ne dotiče. Ona se smeje, završava Jergović, „da bi svemir mogao u miru žalovati njezino dvoje jedine djece.“

Rezolucija o Srebrenici, juče usvojena, glavna je tema medija i čaršijskih priča danas, i biće još neko vreme. Neki će potvrditi svoju tezu da su se moćni ponovo urotili protiv nas, jer smo, eto, posebni. Drugi će na njoj zgrnuti poene, zaraditi srebrnjak više, učvrstiti svoju moć. Delićemo se na patriote i izdajnike, u zavisnosti da li smo na društvenim mrežama podelili sliku zastave ili Vučka, Zagija i Pobednika koji se drže za ruke.

Ne verujem da će iko ostati ravnodušan: većina, zato što su iz rečenog shvatili da su svi pripadnici naroda čiji su predstavnici doneli odluku, a onda i u delo sproveli ubijanje ljudskih bića, za vjek i vjekov žigosani kao zločinci od belosvetskih moćnika.

Manjina, jer većina odbija da shvati kako su odgovornost i krivica za počinjen zločin individualni, ali instrumentalizovani kao kolektivni jer je lakše mrzeti druge, ako drugi mrze i istim imenom zovu svakog pripadnika tvog naroda.

I, pašće teške reči, svađaćemo se međusobno, još više ćemo zazirati od komšija, još se čvršće uvijati u svoj ksenofobični pokrov, sve dalji jedni od drugih i sve udaljeniji od Ljubavi, koja je moj jedini Bog.

Samo će Majka, ako još uvek hodi ovim svetom, nastaviti da se smeje. Čija je Majka, pitate se. Naša je, kao što je i jezik „naš“, kao što je i Balkan naš, kao što je i glupost samo naša.

Hoće li manje vredeti taj osmeh, njoj samoj težak poput pakla, ako znamo da njena deca nisu i naša? Hoće li manje boleti? Neće nas naterati da vrisnemo od tuge i jedni drugima kažemo da je dosta?

Dosta je. Kako bi svemir mogao u miru žaliti svačiju jedinu decu. A onoj, rođenoj posle ratova, dozvoliti da, umesto koračanja pod nasleđenim teretom mržnje, možda i polete u budućnost koja će biti svetla, a istinski naša, zajednička.

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.
Instalirajte mobilnu aplikaciju sa Google Play ili App Store.

- Reklama -
- Reklama -spot_img

Poslednji članci