Ne valja zdravstvo? Ma ‘ajte, molim vas, pa imamo onakvih privatnih klinika, domaćih, inostranih, kombinovanih… Školstvo? Pa je l’ znate vi kakve su privatne škole?! Pa deca tamo za ručak imaju lososa i tiramisu. Niske plate? Pa kako se onda ovako lepo živi?
Do nas u Vranju, s vremena na vreme, stigne aber iz prestonice, kako u saobraćaju, obično na pešačkim prelazima, stradaju neki naši sunarodnici, pokošeni automobilima čija imena ne umemo ni da izgovorimo, a za čijim se volanima nalaze nekakvi kumovi, funkcioneri, medijski moguli… Sve to, iz naše vizure, deluje nekako nestvarno: em što se sve dešava u tom Beogradu, varoši lepoj ali zabačenoj (360 km od Vranja!), em što se pominju vozila koja koštaju novaca Vranjancima nezamislivih, em što je to priča o nekim ljudima koji imaju sedamdesetak kumova, super-automobile i milijarde.
Sticajem okolnosti, protekle zime sam imao prilike da provedem malo više vremena u našem glavnom gradu, te upoznam ljude koji opsulužuju jedan novi društveni sloj, koji po svim karakteristikama može da se podvede pod posebnu kastu. U poslednjih desetak godina izdvojila se kasta ultra bogatih ljudi, sa kojima mi ostali građani ove republike, kako sam zaključio, nemamo ničeg zajedničkog.
Ovaj društveni sloj je celokupan svoj život izdvojio iz sistema republike Srbije, od kolevke pa do groba.
Oni se rađaju u privatnim bolnicama i klinikama, imaju bebisitere i guvernante, idu u privatne vrtiće, odakle ih prebacuju u privatne osnovne škole, pa u privatne srednje škole, završavaju privatne fakultete i od roditelja nasleđuju privatne poslove, žive u posebnim delovima grada (ono što na zapadu zovu gated communities, što znači da su ograđeni od plebsa), letuju, zimuju i jesenjuju na destinacijama koje mi ostali možemo samo na guglu da gledamo i, pretpostavljam, to nisam stigao da istražim, sahranjuju se na nekakvim posebnim grobljima.
Naravno, ovakav život, već računate, košta i sebi ga omogućavaju ultra bogati ljudi u svakoj državi, no, kod nas pripadnici ove „elite“ se ne odvajaju od plebsa prolanaženjem zlatnih žica, izvora nafte, ajfona ili električnih automobila, već parazitiranjem uz i na vlasti.
Sami pripadnici vlasti, ex oficio, postaju pripadnici ove kaste, iako im formalna primanja, plate, zarade, paušali koje funkcije donose, ni približno ne omogućavaju ovakav stil života. I pošto pripadaju parijama, pripadnici vlasti, sve što rade, rade da bi omogućili održavanje i što je moguće veću podelu između njih i nas ostalih, ubogih.
Jedino mesto gde se parije i plebs neizbežno susreću jesu kolovozi glavnoga nam grada. Doduše, mi smo posloženi u zapaljivim sredstvima masovnog prevoza ili igramo pešački rulet a oni su u ogromnim džipovima, sportskim superautomobilima, bolidima i službenim limuzinama.
No, kad se saobraćaj zaguši i ukoči, jedan do drugoga, na par metara, susretnu se profesor u srednjoj školi i njegov drug iz detinjstva, nepismeni sitni kriminalac. Jedan u leti pregrejanom a zimi ledenom autobusu a drugi u klimatizovanom SUV, pogodite ko je gde!
No, neće to još dugo moći tako! Srediće vladajuća kasta to, ma koliko naših para da košta, kao što su i sve drugo pospremili za novu „elitu“.
Ne valja zdravstvo? Ma ajte, molim vas, pa imamo onakvih privatnih klinika, domaćih, inostranih, kombinovanih… Školstvo? Pa je l’ znate vi kakve su privatne škole?! Pa deca tamo za ručak imaju lososa i tiramisu. Niske plate? Pa kako se onda ovako lepo živi?
Sa tog parijskog brda posmatrano, oni vaistinu žive nikada bolje, u ekonomskom tigru, u zlatnom dobu!
Rešenje i za neprijatne kolizije kasta u saobraćaju je jednostavno: plebs pod zemljom u metro a parije u leteće automobile, da nam više ne padne na pamet da im trošimo vreme zakrčenim saobraćajem ili da im upropašćavamo automobile korišćenjem pešačkih prelaza!
