U ponedeljak, 20. oktobra, iz Pozorišta „Bora Stanković“ stigao je zvanični poziv medijima da u utorak, 21. oktobra od 20 časova prisustvuju svečanom otvaranju festivala 45. Borini pozorišni dani i premijeri predstave „Proslava“ u izvođenju glumaca vranjskog pozorišta. Uz to je stajalo obaveštenje da se ulaznice za ceo festival mogu podići na blagajni pozorišta, u utorak pre početka festivala.
Uprkos zvaničnom pozivu, prilikom preuzimanja jednog kompleta ulaznica za redakciju portala „Slobodna reč“, našem kolegi Andreju Stojanoviću je rečeno da ne može da prisustvuje premijeri i otvaranju, ali da može doći na konferenciju nakon događaja. To nije bio slučaj sa novinarima iz ostalih redakcija, a razlozi se razlikuju od slučaja do slučaja.
Organizatori u zvaničnoj komunikaciji sa medijima nisu naznačili da pri raspoređivanju mesta novinari nisu bili u planu i da će morati da pronalaze alternativna rešenja.
U nastavku je Beleška kolege Stojanovića.
„Vranje i svaka druga sredina imaju zločin o kojem se ne govori, tako i u ovoj predstavi…“, čulo se na konferenciji za medije nakon jučerašnje premijere predstave „Proslava“ vranjskog Pozorišta „Bora Stanković“, koje je domaćin 45. izdanja pozorišnog festivala „Borini pozorišni dani“.
„Žao mi je što nismo videli predstavu kakva je trebala da bude“.
Žao je i meni, dragi glumci, što ste morali između redova da pokušate da tražite pomoć protiv cenzure.
Poslednje rečenice konferencije nakon predstave pokazale su upravo to. „Neko hoće da ustane, neko da sedi kući i ćuti, a neko da čuva svoj posao. Nismo postigli šta smo hteli na prvoj probi. Otvorili smo temu o kojoj se ćuti 30 godina, makar uvijeno. Biće možda hrabrijih koje će tu istinu izgurati“, istakao je jedan od glumaca.
Vratimo se ipak na početak. U 19.45, pre početka premijere vranjskog Pozorišta kojom se otvaraju ovogodišnji pozorišni dani, novinar – autor ovog teksta preuzeo je kovertu sa ulaznicama za novinare kako bi izveštavali sa ove javne manifestacije, čije održavanje finansiraju građanke i građani Vranja.
Ovo javno posebno naglašavam, jer u koverti nije bilo ulaznice za premijeru. Nakon traženja iste, kako bih svoju novinarsku dužnost obavio u korist javnosti, rečeno mi je da mesta za novinare nema jer je „predstava kamerna“.
Kasnije ću posumnjati da je pravi razlog bio to što je predstava cenzurisana, a jedino je logično da se onda cenzuriše i rad medija.
Tako bih predložio da se slogan ovogodišnjih Borinih pozorišnih dana promeni da bi bolje oslikao situaciju. (Pod)smeh, (medijska) tišina, cenzura i još ponešto.
Prosto je neshvatljivo onemogućiti izveštavanje novinara. Ovo ne kažem kao neko ko bi želeo da besplatno gleda predstave. Ovo kažem kao neko ko je načuo o problemima i želeo da se uveri o sadržaju predstave kako bi to preneo čitaocima.
Ipak, ispalo je da su kontroverze mnogo zastupljenije od kulture, u jednoj „kulturnoj“ ustanovi.
Neki medijski radnici su ušli bez problema. Neki novinari su došli do svog mesta suptilnim laktanjem. Neki su to uspeli „preko veze“ (bilo je ponuđeno i meni ali sam odbio).
Ipak, ovo uskraćivanje ulaza novinarima koji su pozvani na otvaranje, pod izgovorom da nema karata jer nema mesta, do sada nije zabeležno tokom ove manifestacije.
Nije zabeležena i cenzura predstave jer je „autocenzura nekad potrebna da bi se sačuvala porodica“.
Porodična tematika i skrivanje tajni prebacile su se i na samo Pozorište, ili barem tako izgleda. Kao što u predstavi, koju nažalost nisam gledao, članovi porodice radi sebe čuvaju tajnu o zločinu tako i ansambl izgleda čuva tajnu o zlu.
