„Rugala se svraka vrani da joj je dugačak rep“, a odbrane ministar iz Kruševca poslaniku iz Vranja da ne razume njegov dijalekt.
Na jučerašnjoj sednici Skupštine Srbije došlo je do oštre rasprave između ministra odbrane Bratislava Gašića (SNS) i narodnog poslanika iz Vranja Slobodana Petrovića (SRCE).
Tokom skupštinske rasprave, Gašić je imao neumesne opaske o školovanju i ličnim, zdravstvenim podacima poslanika Petrovića, na šta je reagovala čak i predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić, opomenuvši ministra da su njegove reči „van dostojanstva“.
Iako Gašić potiče iz grada u kojem ljudi, baš kao i Vranjanci, govore starim štokavskim govorima, koji nisu osnovica standardnog srpskog jezika (ako ne znate o čemu pišem, vratite se u osnovnu školu), poslaniku iz Vranja poručio je da, navodno, ne razume njegov „vranjanski pomešan s beogradskim“.*
Nema dileme o tome da li je Gašićev ispad slučajnost, lapsus ili prosta politička nepismenost. Radi se o poznatom obrascu stavljanja protivnika na „mesto“, ali ne argumentima, već geografski. Na jug, periferiju, margine. Poznata naprednjačka tehnika – prezir umesto odgovora.
Da bi naslov imao smisla, moramo se podsetiti kako su se prestonički funkcioneri odnosili prema opozicionoj narodnoj poslanici i odbornici u Skupštini grada Beograda Nataliji Stojmenović, mladoj političarki Zeleno-levog fronta, poreklom iz Vranja.
Ne pomenuvši ijednom njeno ime, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić je na jednoj od konferencija prošle godine, Stojmenović, koja je kritikovala rešenja za beogradski saobraćaj, uporno titulisaо kao „devojčicu iz Vranja“. Nekoliko nedelja pre toga, odbornik SNS-a u beogradskoj Skupštini Aleksandar Mirković pokušao je da je diskredituje sličnom dosetkom, poručivši da je „teško savladati funkcionisanje gradske uprave“, naročito, eto, nekome „ko je iz Vranja“.
Ova tri slučaja zajedno, Gašić u parlamentu, Šapić na konferenciji, Mirković u skupštinskoj sali pokazuju jasno da se, kada izostane činjenica, posegne za poreklom, posebno kada se radi o ljudima sa juga Srbije.
Potezanje za stereotipima, ne zato što je to politički efikasno, već je nekima očigledno intelektualno najlakše. Ironija je, u ovom slučaju, što ovakav komentar dolazi od čoveka koji je stasavao daleko od prestonice i standardnog srpskog.
Dok god se bavim ovim poslom ponavljaću uporno sledeće:
Prosečnom stanovniku Srbije odraslom na serijama Siniše Pavića u kojima su likovi sa juga uglavnom neki nepismeni prevaranti, nije potrebno mnogo da bi imao diskriminišući komentar, ali je zaista vreme da bar oni koji moraju imati odgovornost za javno izgovorenu reč, već jednom prekinu sa ovom praksom.
Takođe, pošto je poslednjih dana popularno ograđivanje, moram podvući da od strane Srbija Centra nije bilo pokušaja kooptiranja redakcije portala Slobodna reč, kao i da ovaj tekst nije odbrana lika i dela Slobodana Petrovića. Jedine zajedničke stvari koje imamo su inicijali i polomljen nos. Uzrok mog je neviđeni maler, dok je njega pre par godina zadesio SNS.
To mu, izgleda, dođe na isto.
* Situacija u vezi sa dijalektima je složenija od proste podele na njih pet. U Vranju, na primer, govori se jednim od govora prizrensko-timočkog dijalekta, a govor Kruševca i okoline ima odlike kosovsko-resavskog. Poenta je da i jedni i drugi, i Vranjanci i Kruševljani, govore starim štokavskim govorima, govorima koji nisu osnovica standarnog srpskog jezika. Važno je, ipak, napomenuti: iako i naš i njihov govor pripadaju starim štokavskim govorima, postoje razlike u upotrebi padeža i osobini akcenata.
Pročitajte više:
