fbpx
21.8 C
Vranje
utorak, 25.06.2024

Stiven Kingova potraga za Mračnom kulom

Odabrani članci

Dejan Hristov
Dejan Hristov
Počasni član redakcije. Internista u Institutu Niška Banja, pisac i muzičar.

Iako vlada opšte uverenje da je najteže napisati kraj knjige, gorka istina je da se većina pisaca na kraju vrati početku, i onda nedeljama, nekada i mesecima rade na prvom poglavlju, prvoj strani, a najviše na toj prvoj rečenici. 

Da li vam se desilo da ste u nezgodnom trenutku dobili neku iznenadnu inspiraciju, da vam u magnovenju kroz glavu prođe misao koja je zaslepljujuće jasna (dok šetate ulicom, recimo, ili se budite iz popodnevne dremke), možda baš prva rečenica budućeg romana koja je (dozvolili sebi da budete neskromni) potpuno brilijantna? Ili da prošapućete u bradu neki stih, za koji ste sigurni da bi mogao da iznedri neku veličanstvenu poemu, samo da biste olako prešli preko toga, nošeni varljivom mišlju: „Setiću se da zapišem posle, siguran sam…“

Kasnije tog dana, dok budete proklinjali sebe i svoj prevarantski mozak koji je dozvolio da takva jedna maestralna ideja odleprša, sigurno ćete poželeti da ste bili pametniji, i to agent-Kuper-iz-Tvin-Piksa-pametniji, koji uvek uza sebe ima diktafon da zabeleži šta mu je na umu.

Nisam siguran da li je i Stiven King te daleke 1970. godine imao pored sebe diktafon, ili možda samo običan notes, ali svakako je bio dovoljno mudar da nekako pribeleži rečenicu, koja će mu promeniti život: „Čovek u crnom bežao je kroz pustinju, a revolveraš ga je pratio.“

Ovo je priča o tome kako nastaju priče. I kako na kraju završe kao Mračne kule.

Za one koji su Kinga upoznavali preko njegovih filmskih adaptacija, pretpostavljem da ste za „Mračnu kulu“ čuli tek kada se pojavio holivudski isprdak od filma sa Idris Elbom i Metju Mekonahijem u glavnim ulogama (učinite sebi uslugu i preskočite ga, to je pravo svetogrđe za svakoga ko sebe smatra ljubiteljem Stivena Kinga).

I zaista, šta ako bih vam rekao da je od svih njegovih čeda (a Kralj je jedan od najplodonosnijih američkih pisaca današnjice, budite sigurni u to) dakle, od knjiga Keri, Salemovo, To, Zelena milja, Groblje kućnih ljubimaca, Uporište, Mizeri, upravo ovo njegovo vanbračno dete njemu najdraže.

Zato mu se valjda i vraća preko 40 godina, ovekovečeno je u 8 nastavaka i jednu novelu pride, pa i posle 4250 stranica neki smatraju da Kralj još uvek nije završio sa svojom kulom (s obzirom da se iščekuje snimanje serije bazirana na ovom delu, rekao bih da nisu daleko od istine).

I sam sam, kao istinski Kingov obožavalac, još pre nekoliko godina dao sebi obećanje da po završetku specijalizacije iz interne medicine krenem u pohod ka Mračnoj kuli, i da svih osam knjiga pročitam u cugu (zapravo ih ima devet, ako računamo i novelu „Male sestre Elurije“ koja, koliko znam, nije objavljena na srpskom jeziku). Moj opsesivno-kompulzivni sindrom koji uvek radi na leru mi je svakako pomogao u tome, uz sve obaveze koje porodični život i posao nose sa sobom…

Čitao sam noću kada se deca uspavaju, čitao sam u pauzama na poslu, čitao sam između sesija na kardiološkom kongresu, čitao sam u čekaonici kod zubara. Ali, kako se čitanje bližilo kraju shvatio sam da je prosto nemoguće razdvojiti fikciju od realnosti. Mozak je radio kao na hašišu, cepajući stvarnost na deliće koji se sami od sebe spajaju pred vašim očima, gde King više nije bio pisac, već vaš suvozač na putu, pijani momak koji je uzviknuo „Ja sedim napred!“ i uskočio na mesto pored vas u kombiju.

Kada biste u momentima lucidnosti pokušali da ga upitate: „Čoveče, kako si sve ovo smislio, ove čudne svetove, kuda ide ova priča?“ on bi vam se nasmejao blentavo i sa južnjačkim naglaskom rekao: „Pojma nemam, druškane, ja sam ovde samo zbog vožnje“.

Ali vratimo se početku, jer je on i najbitniji za našu priču, u vreme kada je naš pisac još uvek na koledžu. Stiven King je baš pročitao poemu Roberta Brauninga „Child Rowland to the dark tower came“ (termin child, inače, predstavlja arhaičnu aristokratsku titulu koja označava mladog čoveka koji tek treba da bude proglašen vitezom, a sama poema inspiraciju vuče iz Šekspirovog „Kralja Lira“).

Dok sedi u biblioteci u kojoj je honorarno radio, on gleda satima u prvu rečenicu koju je sročio baš ovako: „Čovek u crnom bežao je kroz pustinju, a revolveraš ga je pratio.“ Još uvek pod utiskom Brauningove poeme, odlučuje da dodeli ime Roland svom glavnom protagonisti, a iste večeri počinje mahnito da piše o Mračnoj kuli, na starom papiru koji je izvukao sa polica.

Nema mnogo rečenica u književnosti koje ovako maestralno izgrade okruženje još na početku priče, i istog momenta kada budu pročitane one uvuku čitaoca u piščev svet. „Sva deca, osim jednog deteta, rastu“ je jedan primer (prepoznaćete početak Petra Pana, siguran sam). Ili ona već izlizana „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena…“ Čarlsa Dikensa.

Iako vlada opšte uverenje da je najteže napisati kraj knjige, gorka istina je da se većina pisaca na kraju vrati početku, i onda nedeljama, nekada i mesecima rade na prvom poglavlju, prvoj strani, a najviše na toj prvoj rečenici.

Zato je Kinga i uplašilo kada je još na kod prvog koraka tako lako i tečno sklopio misao, od koje će da se razvije prava moderna epopeja, njegov magnum opus. Ko je Čovek u Crnom, zapitali biste se i vi tada? Ko je Revolveraš i zašto ga prati? Šta predstavlja Mračna kula?

Iako to ni pisac (po sopstvenom priznanju) nije znao kada je započeo pisanje ove fantazije, i mi smo na prevaru uvučeni (in media res, reklo bi se), da zajedno sa njim pratimo priču i upoznajemo se sa njenim junacima… Ta otuđenost od naracije i pero koje je „van njegove kontrole“ posebno dobijaju mesto u poslednjim nastavcima, kada se u knjizi kao sporedan lik pojavljuje i sam Stiven King, lično.

Samo još u knjigama „Mizeri“ i „O pisanju“ daje tako jasan uvid u svoju kreativnu metodologiju i proces pisanja, ovde više metafizički objašnjen i ujedno predstavljen i kao njegov usud, na način da se priče prepliću i stvaraju pred njegovim očima, ponekad potpuno van njegovog uticaja, prateći sudbinu koja mu je namenjena.

Na ovo delo je puno uticao i Tolkin, pa neki kritičari Mračnu kulu zovu pop-art verzijom Gospodara prstenova. Borba između dobra i zla je svakako i ovde centar priče, ali se King hvata u koštac sa po njemu težim zadatkom – da bolje opiše dobro, s obzirom da je kompleksnije i teže se obuhvata pogledom. Paradigma Kingovog poimanja dobra je svakako glavni protagonista, Roland od Gileada, kod kojeg pravednost i okrutost često idu ruku pod ruku. Ali, nije li tako i u stvarnom svetu, zapitajte se

? Za stvaranje lika kome je u srži bića usađena ideja da cilj opravdava sredstva svakako je kumovao i Serđo Leone i gledanje špageti vesterna (lik Klint Istvuda i njegova uloga u „Dobar, Loš, Zao“ je po piščevom priznanju bio inspiracija za otelotvorenje Revolveraša). Legenda o kralju Arturu je takođe našla svoje mesto u genezi ovog epohalnog dela, a oko Mračne kule se vrte i u nju se slivaju i drugi svetovi i junaci iz Kingovog šizofrenog opusa: Salemovo, Insomnija, Uporište, Isijavanje, To…

Od te sudbonosne večeri u biblioteci koledža proći će godine, pre nego što će početne rukopise konačno uobličiti i objaviti u vidu priča, kasnije spojenih u prvu knjigu o Mračnoj kuli, pod nazivom (već pogađate) „Revolveraš“. U narednim decenijama će se kao razuzdana ljubavnica vraćati Rolandu i svetu Mračne kule koje je stvorio, pišući između drugih bestselera koji su ga proslavili mahnito i kao da ga neka sila na to tera.

Bez želje, niti nade da će serijal o Mračnoj kuli postati popularan, on mora da je završi jer je to njegova sudbina (njegov ka što bi rekli u knjizi). U svakoj od osam nastavaka Stiven King daje svoj osvrt na vreme koje je prošlo između objavljivanja knjiga, i skoro u svakom predgovoru ili pogovoru stoji „verujte mi da ne znam kuda ova priča ide…“

I ja sam mu verovao.

Valjda mi je zato, za razliku od mnogih, bilo lako da se izborim sa kontroverznim krajem tog dugog putovanja do Mračne kule.

2004. godine je završio sedmu i (tada se bar tako mislilo) poslednju knjigu, što je izazvalo lavine negodovanja, besnih pisama i zahteva da prepravi završetak u nešto drugačije, u nešto smislenije.

Rečenicu iz pogovora poslednje knjige: „Ni sam nisam lud za ovim krajem, ako baš hoćete da znate, ali to je pravi kraj. Jedini kraj, ako ćemo pravo“ samo onaj ko je ikada napisao neku novelu ili roman može u potpunosti da razume, i da aminuje (da li čujem „Haleluja“). I da se osmehne, svakako, kada konačno bude zatvorio korice.

Još uvek se vode debate o tome šta Mračna kula predstavlja… Uglavnom je to priča o iskupljenju. Iako ima više verskih elemenata nego što smo od Kinga navikli, pored strogo hrišćanskih motiva tu se vešto prepliću ideologija Samsare, kao i Karme, što se posebno oseća na kraju… Ako shvatamo šta ova dva verovanja predstavljaju, brzo ćemo uvideti da smo i mi sami revolveraši, koje na horizontu čeka neka mračna kula.

Za Kinga je, po mom dubokom uverenju, ovo zapravo priča o njegovim pričama, i demonima koje je na tom literalnom hodočašću morao da pobedi… O saputnicima koje je usput morao da gurne u provaliju, kako bi stigao do svoje kule. O dualizmu sreće i usuda koje je spojeno u činu pisanja. Spratovi te kule su delovi iz njegovog života, scene koje je morao da prođe i ponovo proživi da bi stigao do vrha, nekad toliko mučne za gledati da bi prosto nastavio da se penje stepenicama odvrativši pogled, fokusiran na dostizanje cilja.

Umesto da vam spojlujem šta je Roland našao na vrhu Mračne kule, poslužiću se rečima samog Kralja… I poželeti da uživate u svakom koraku na putu, ako rešite da krenete sa čitanjem. Dugi dani i prijatne noći, dragi revolveraši.

“Jesam li vam rekao da su od onda pa doveka živeli srećno i berićetno?“

Nisam, zato što niko nikad nije. Ali bilo je sreće.

“I živeli su.”

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.
Instalirajte mobilnu aplikaciju sa Google Play ili App Store.

- Reklama -
- Reklama -spot_img

Poslednji članci