Na pitanje „Kako si, jesi li u gužvi?“ prijatelj, kolega, jutros odgovara: „Počeo rat. Prolazi mi kroz glavu, tata na ratištu, podrum, avion, tup zvuk…“. Meni kroz glavu ništa, jer je ovih dana negde između Zimbabvea i Bangladeša pa imamo sitnih problema sa komunikacijom. Druga je već priča sa stomakom, želucem i grudima. Kroz njih je samo prošla neka zapaljena kugla koja ima bodlje, a kroz usta još jedno pitanje: „Je l’ moguće da u 2022. vodimo ovakav razgovor?“.
Gore grudi, gori Ukrajina, gore mreže. Sve sami stručnjaci. Do juče za vakcine, od danas za geopolitiku, diplomatiju, Ameriku, Rusiju, Evropu. Sve sami stručnjaci, a nijedan za civile. Za one koji su 650 kilometara od Srbije. Otprilike, kao od Vranja do Lefkade. Za stotinak kilometara više nego od Preševa do Subotice. Koliko je to sati vožnje?
Ako ignorišemo stručnjake i pomahnitale polarizovane medije, tu i tamo ima odličnih i realnih tekstova i priloga.
Ali istinu niko ne voli, moraš da izdvojiš više vremena za nju, moraš da promisliš, često je proces dosadan, potrebne su reference, moraš da znaš koliko-toliko o prilikama poslednjih decenija. Zato je lakše da samo okreneš ploču „Русија срБска мајчица“, pa udri po tastaturi i mrtvim civilima.
Mada, priznajem, među aktuelnim postovima, mimovima, tvitovima, storijima o ratu (ej, ratu u 2022. godini na 600km odavde), iako je namera autora bila sprdnja, ispala je zapravo jedna velika istina: „Radije bi izazvali rat nego otišli na terapiju“.
Rat u Ukrajini, na koji i misli šaljivdžija sa tvitera. Rat u porodici. Rat sa decom. Rat sa partnerom. Rat sa…šta god taj tvoj neko. Rat saopštenjima. Rat pozorišta i novinara. Rat novinara i novinara. Rat na društvenim mrežama, o ratu o kojem nemamo pojma. Umesto terapije.
Isti prijatelj s početka teksta ima odličnu „ratnu“ taktiku kad je u pitanju ovaj poslednji naveden, na društvenim mrežama. Daš do znanja napadaču kako izgleda njegovo dvorište i na šta liči taj život.
Usledio je još jedan poziv drugog prijatelja. Konstatujemo da ljudi nisu dobro. Ja, večiti „pravdač“ ljudi i neljudi, pričam kako se trudim da razumem naše „dvorište“ i da će mi možda današnji „eksperiment“ pomoći. Pokušavam da za potrebe teksta o Zlatnom dobu preživim dan sa sumom koja čoveku u Vranju ostane dnevno kad plati stan, račune i osnovna sredstva za higijenu, a na minimalcu je, odnosno zarađuje 35.000 mesečno. 430 dinara za 3 obroka. I to u slučaju da je sam.
Lakše je biti Facebook stručnjak za rat u Ukrajini nego se pozabaviti time da u Zlatnom dobu u 2022. godini imaš manje od 4 evra da preživiš dan, zar ne? Ako si na „proseku“, već je druga priča. 11 evra dnevno, koJ ti dava?
U Vranju ionako sem na iće, piće i tračiće, nemaš mnogo prilika za trošenje vremena i novca. Sa 11 evra dnevno, na „konju si“ bar za to.
I delim da se ne mirim sa tim. Delim još svašta nešto. Delim da vidim rešenje u drugoj sredini, dok ponovo prebrojavam kilometre i gledam mapu.
„Radi malo na sebi, pa kad to rešiš, rešavaj geografiju. Volim te mali, čujemo se.“
Delim i to.
Podelite i vi ovo, dajte neki klik. Neće se tih 11 evra sami od sebe zaraditi.
A woman wounded in an air strike on an apartment block outside Kharkiv. God help the people of Ukraine. 🇺🇦 pic.twitter.com/zZNJQXEjRB
— Darren Grimes (@darrengrimes_) February 24, 2022
