Ko bi rekao da će drug Boban ispasti takav prorok; da će za 1. mart ljudi ostaviti svoje poslove i obaveze po strani, i svi zajedno se sjatiti u Niš. Atmosfera je na nivou i svi se ubrzano pripremamo za doček gostiju. Dobro, ne baš svi, jer naprednjaci unajveće rezervišu letove za Argentinu, sad kad nam je bivša gradonačelnica u apsani…
Lokalni političari se trude da ne budu izbrisani iz postojanja, pa uredno glačaju ključeve grada koje niko nije ni tražio… Za svaki slučaj, možda se studenti i predomisle pa se ne ograde od toga.
Mi ostali se snalazimo kako umemo, organizovali smo se u neformalne grupe pa se dogovaramo šta ćemo sa toliko gostiju.
Moram da priznam da su nam Novosađani najveći problem, pokrenut je ubrzani kurs za Nišlije ”kako govoriti polako i razgovetno, kada te Vojvođanin sretne na ulici”.
I sva mesta su popunjena, moram da vam kažem, svi marljivo rade i vežbaju, toliko nam je stalo da ovo uspe.
Pošto gradska vlast godinama ne uspeva da prepozna važnost javnih toaleta, angažovali smo domaćine koji će svoje stanove u centru držati otključanim preko dana, da nam se ne desi ulje na platnu sa golim guzicama, kao naprednjacima u Jagodini i Sremskoj Mitrovici.
Kafići su zamoljeni da smanje točena piva na minimum, kako i vodostaj Nišave ne bi porastao… Preeeviše.
Naše buregdžije idu redovno na psihoterapiju; kontrola besa je najtraženija ovih dana, kako bi smireno i uz osmeh uspeli da odgovore Beograđanima da se burek seče na četvrtine, a ne na grame.
Domaćice su prihvatile izazov iz Kragujevca, i sada se mese pite, spremaju se čvarci, marinira se meso da „deca ne bi ostala gladna“… I na tom polju muku mučimo, jer su nas studenti zamolili da ih malo obuzdamo, njima je, znate, glupo da ih odbiju. A i ko bi smeo da odbije južnjačkog bakutanera koji je smislio da mora da te ugoji?
Čak i Kobre bi tu odbile poslušnost, ne, ne. Već ih čujem kako se javljaju оrganizatorima: „Sve, sve, ali nemojte sa njima da nas suočavate, molimo vas. Ako ima neki krokodil iz Nišave da se reši, ili da po mećavi skočimo padobranom u Tvrđavu da izbavimo nekog, to može, ali nemojte da odbijamo bakice koje studentima nude sveže kiflice, molimo vas…“
Vodi se danima već rasprava na plenumu ugostitelja, prava bitka, moglo bi se reći, sa Leskovčanima oko toga da li smemo da iznosimo roštilj na ulice. Kod njih postoji opravdana bojazan da bi posetioci mogli da pomisle kako smo preselili Roštiljadu, pa da sledeće godine počnu da dolaze u Niš umesto 40 kilometara južnije…
„Ne smemo da razočaramo goste“, reče jedan ugostitelj iz Niša.
„Ja sam pre nekoliko godina gostima iz Novog Sada izneo kanape sa lososom, da ispadnem faca.. Da ih ispoštujem i častim kako valja, razumete? Još uvek dobijam od njih negativne recenzije na Google maps zbog toga, a žena jednog od njih me i tužila. Traži da podelimo troškove za psihijatra, jer njen muž još uvek ne može da se oporavi od tog iskustva… Da je došao u Niš, a da nije jeo roštilj. Molim vas, braćo Leskovčani, zbog većeg dobra…“
„Aj, nek bude tako!“ u glas grmnuše Leskovčani.
I tako, da ne dužim više jer me čeka spajanje ljudi za smeštaj u inboksu… Verujte mi na reč, u našem Nišu je sve spremno za 1. mart.
A vi pakujte stvari, napumpajte gume na kolima, pa se vidimo uskoro.
A sa radija neka piči:
„Te ludosti da vidiš,
Svi u Pariz, ja u Niš.“
