Uspeh pojedinca u malom gradu je kao kiša u pustinji – retka pojava koja, kada se dogodi, prođe gotovo neprimećeno. Zašto bismo, uostalom, pravili frku zbog samo nekoliko kapi vode?
Takva je sudbina zadesila i laureata iz Vranja, čoveka koji je ponosno primio godišnju nagradu „Laza Kostić“ za najbolju karikaturu Udruženja novinara Srbije. Dok je on držao tu svoju prestižnu nagradu u rukama, vranjske TV stanice su kolektivno igrale partiju „mrtvog slova na ekranu“.
Naravno, zašto bi se iko bavio ovim događajem kada postoje razlozi, sasvim legitimni i nimalo ironični, za takvo ignorisanje. Razmotrićemo neke od njih…
Prvo, sasvim je moguće da urednici regionalnih i lokalnih TV stanica ne gledaju Dnevnik 2 Radio-televizije Srbije. To je verovatno tačno, jer koga još zanima informativni program javnog servisa? Zar nije uzbudljivije prelistavati društvene mreže ili istraživati već istraženo? Neobaveštenost je, uostalom, temelj kvalitetnog novinarstva. Kada bismo se, naravno, šalili.
Drugo, dobitnik nije njihov drug. A svi znamo da je u malim sredinama najvažnije ko s kim sedi u kafiću. Ako nisi deo lokalnog „kruga poverenja“, zašto bi te iko pominjao? Očekivati suprotno bilo bi naivno.
Treće, kritikovao je lokalne medije ranije. Pa naravno da ga ne vole! U malim mestima emocije su osnov profesionalnosti. Umesto da objave prilog o njegovom uspehu, verovatno su prevrtali očima uz espreso i odlučili da je ignorisanje najbolja kazna. Emocionalna neutralnost? To je za velike gradove.
Četvrto, ako nema direktive, nema ni objave. U ovakvim medijima, svaki prilog je rezultat komandnog lanca. „Niko mi nije rekao“ je valjan izgovor, i to ne samo u osnovnoj školi. Fokus treba držati na stvarima od „većeg značaja“, poput, nečeg lošeg, opozicije, datuma iz crkvenog kalendara i meteoroloških fenomena.
Peto, važno je samo ono što drži rejting onome kome je to i najvažnije. Nagrade kulturnih i profesionalnih udruženja nisu baš najatraktivnija tema. Šta ima da se slavi kada je nagrada stigla u blato Ćukovca? Ne otvara se tamo najskuplji autoput u Evropi.
Konačno, ako ga percipiraju kao smarača i dosadnog moralistu, priča je završena. Ko još želi da objavljuje vesti o ljudima koji insistiraju na nekim staromodnim vrednostima, poput obrazovanja, truda, profesionalizma, demokratije ili vladavine prava?
I tako, dok mi ovde analiziramo razloge, laureat iz Vranja stoji sa svojom nagradom i pita se šta je mogao da uradi drugačije. Da li je trebalo da donese sitne kolače u redakcije vranjskih televizija? Ili da „vika pijenje“?
Ali, šta je sve to naspram tišine? Tišina, u malim sredinama, uvek govori najglasnije. Ona je odgovor na sve – pa i na ovako veliki uspeh.
