Bespredmetno odbacivanje žena kao umno inferiornih klasičan je primer logičke greške ad hominem – napada na osobu umesto na argument. Gorka ironija je da su tu grešku pravili upravo neki od najvećih umova filozofije, od kojih smo učili i logiku i etiku. Tako se dogodilo da je polovina čovečanstva bila praktično isključena iz filozofskog kanona: ne zato što nije bilo žena koje mogu da filozofiraju, već zato što im se nije davalo priznanje ni prostor.
Da li se sećate kada ste u školi učili o Meri Estel? Britanska filozofkinja s kraja 17. i početka 18. veka koja je otvoreno kritikovala svog savremenika Džona Loka – posebno njegove ideje o obrazovanju i prirodnim pravima. U svojim delima pitala je, između ostalog: „Ako su svi muškarci rođeni slobodni, kako to da se sve žene rađaju kao robinje?“
Ne sećate je se, ali sam sigurna da se sećate Džona Loka. Zašto je Meri Estel, sa svojim britkim umom i važnim teorijama iz metafizike, etike i politike, izostala iz naših udžbenika, dok je njen savremenik Džon Lok čvrsto zauzeo mesto u kanonu? Odgovor je jednostavan i poražavajući: žene su sistematski izostavljane iz istorije filozofije i školskog kanona.
Sećate se svojih školskih dana – na časovima filozofije proučavali ste Platona, Dekarta, Kanta, Hegela… Nijedno žensko ime nije ni pomenuto. I ja sam tek nakon školskih dana samostalno otkrila da su paralelno postojale žene koje su i te kako doprinosile razvoju filozofske misli.
Zašto ih onda nema u našim lekcijama? Delom zato što su sami dominantni filozofi kroz istoriju, ma koliko genijalni bili, često zastupali stav da su žene intelektualno manje sposobne. Filozofi poput Aristotela, Kanta, Hegela i Ničea otvoreno su tvrdili da je ženski um inferioran. Aristotel je pisao da je odnos muškarca i žene prirodno odnos superiornog i inferiornog – vladara i podanika. Kant je tvrdio da ozbiljno bavljenje naukom i filozofijom “uništava” ono što ženu čini ženom, te je “duhovito” primećivao da učenoj ženi može i brada porasti. Hegel je verovao da žene mogu biti obrazovane, ali da im “nije suđeno” da se bave višim naukama i filozofijom, jer su previše vezane za osećanja umesto za čisti razum. Niče je cinično poručivao: “Ideš k ženama? Ne zaboravi bič!” Ti stavovi danas zvuče šokantno, ali su vekovima prihvatani zdravo za gotovo, čime su doprineli potiskivanju i omalovažavanju glasova filozofkinja.
Ipak, u svakom od tih perioda postojale su i žene koje su argumentovano doprinosile razvoju filozofije. U 18. veku Emili di Šatle u Francuskoj pisala je značajne rasprave iz fizike i metafizike. U 20. veku Simon de Bovoar prodrmala je temelje filozofije roda knjigom Drugi pol, a danas teoretičarke poput Nensi Frejser, Titi Batačarije i Čincije Aruze izazivaju žustre debate svojom teorijom o rodu i identitetu.
Takođe u 20. veku se Ksenija Atanasijević bavila metafizikom i političkom filozofijom analizirajući problem zla, ujedno je bila i prva docentkinja u Srbiji, ali su je kolege sa fakulteta stalno nipodaštavale.
Ako nikada do sada niste čuli za ove filozofkinje, to nije zato što njihov doprinos nije važan, već zato što ih je istorija iz muške perspektive gurnula na marginu.
Bespredmetno odbacivanje žena kao umno inferiornih klasičan je primer logičke greške ad hominem – napada na osobu umesto na argument. Gorka ironija je da su tu grešku pravili upravo neki od najvećih umova filozofije, od kojih smo učili i logiku i etiku. Tako se dogodilo da je polovina čovečanstva bila praktično isključena iz filozofskog kanona: ne zato što nije bilo žena koje mogu da filozofiraju, već zato što im se nije davalo priznanje ni prostor.
Ali nije kasno da tu nepravdu ispravimo. Grupa istraživačica čiji sam deo je nedavno podnela Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja predlog da se u nastavu filozofije uvede rodna perspektiva – više filozofkinja u gradivu i čitanje klasičnih tekstova i iz feminističkog ugla. Predlog smo zasnovale na terenskom istraživanju koje smo sprovele u okviru Centra za devojke, a koje je finansirala Evropska unija. Istraživanje je sprovedeno na jugu Srbije iz više razloga, od kojih je možda najvažniji razlog ujedno i jedna od vrednosti koju zagovaramo u svojoj teoriji FER (FEministički Rekonstruisane) filozofije – intersekcionalnost.
Šta to znači? Čitav jug Srbije je zbog svog autentičnog jezika i kulture podložan diskriminaciji. Samim tim, pojam ravnopravnosti ovde ima veći značaj. Kao što su filozofkinje izostavljane iz filozofskog kanona, tako su sistematski izostavljani i doprinosi ljudi sa juga Srbije u kulturi ove zemlje. Centralizacija proizvoda kulture dovela je do toga da naučnici, naučnice, umetnici, umetnice, ali i ostali radnici i radnice iz oblasti kulture postanu “zadnja rupa na sviralu” nadležnim Ministarstvima, te se pokazalo da učenici i učenice sa juga vrlo dobro razumeju mehanizme marginalizovanja određene grupe.
Dakle, ovaj problem nije samo filozofski – on je i politički i obrazovni. Politički, jer određuje čijim se glasovima daje moć i kredibilitet: vekovima su ženski glasovi bili potisnuti, pa je borba da dobiju zasluženo mesto deo šire borbe za rodnu ravnopravnost. Obrazovni, jer je poruka učenicima i učenicama jasna ako tokom školovanja uče samo o dostignućima muškaraca. Devojčicama tako implicitno poručujemo da filozofija nije za njih, a dečacima da su žene manje doprinele intelektualnoj istoriji sveta – što je i štetno i netačno. Uvođenje rodne perspektive u nastavu filozofije nije puki “hir” savremenog doba, već nužna ispravka nepravde i korak ka obrazovanju koje će biti pravično za sve.
Na kraju, vratimo se Meri Estel. Možda do sada niste čuli za nju – ali nadam se da će se to uskoro promeniti. Ako naša inicijativa bude prihvaćena, buduće generacije đaka će na pitanje „Da li se sećate Meri Estel iz školskih dana?“ moći da odgovore: „Da, učili smo o njoj, kao filozofkinji koja se još pre tri veka borila za pravo žena na obrazovanje i ravnopravnost.“ To bi značilo da smo napravili korak napred ka obrazovanju koje nikoga ne zaboravlja.
