Brzi Gonzales je, recimo, bio ukinut od strane „Cartoon network“ stanice, jer je predstavljao vređajuci stereotip, samo da bi bio vraćen nakon masovnih protesta Hispano-američke zajednice. Zamislite dokle smo došli i u kakvom blesavom vremenu živimo, da same manjine moraju da se bore protiv onih koji ih navodno štite.
Sedma umetnost se od početka razvijala tako što je nečije ideje i snove prenosila na celuloidnu filmsku traku. Bilo da se radi o originalnom scenariju, adaptaciji romana ili stripa, Holivud je uspevao da nam vizualizuje i približi i poneko pisano delo na kojem smo odrasli, da oživi naša razmišljanja o likovima iz romana i njihovih borbi, koje su se do tada vojevale samo u našim maštanjima… Bilo je tu ponekad problema i kritika oko izbora glumca za ekranizaciju, ili diskutabilne promene završnice od strane nekog svojeglavog režisera, ubacivanja nepostojećih likova i slično, ali sve se to radilo pažljivo, da se ne naprave veće turbulencije u svetu snova, kako sama suština, esencija maštanja ne bi bila zaprljana.
Zašto tek sada pišem i zašto sam izabrao da mi „san“ u ovom tekstu bude lajtmotiv. Naime, odgledao sam juče Netfliksovu adaptaciju čuvene grafičke novele Nila Gejmana koju sam čitao kao mladić, dugo očekivani i najavljivani Sandman. Iako sam u poslednje vreme naučio da budem na oprezu i odmah upalim detektor za s*anje na ekranu, ovoga puta rešio sam da toleranciju okrenem na maksimum; izdržao sam i forsirano ubacivanje afroameričkih karaktera, i Sendmenovu facu u skoro svakoj sceni koja jedino može da se opiše kao Ben Stilerov „Blue steel“ pogled u Zulenderu, ali kada je došla na red orgija u kafiću, s*anjometar u mojoj glavi je udario u crveno!
Od šestoro likova koji tu sede i koji u jednom trenutku počinju da se krljaju, oralno zadovoljavaju jedni druge i slično, nekako se poklopilo da se od svih mogućih profila tu nađu dvojica geja (od kojih je jedan afroamerikanac), dve gej devojke i na kraju jedini strejt par – azijatkinja i belac.
Na stranu činjenica da je Nil Gejmanov mozak mnogo bolesniji od ovoga što je Netfliks smislio, ali zaista momci? Mislite li da je scenario kao recept za tortu, pa ubacite 200 grama geja, jednu kesicu azijata, komad-dva afroamerikanaca, obavezno jaku žensku personu i dodir trans-dodatka, i rešili ste problem? Uspeli ste samo da od nečijih snova napravite papazjaniju.
Ruku na srce, Gejman se ovde pojavljuje kao producent koji budno nadgleda kako se ophode prema njegovom delu, ali moje skromno mišljenje je da je ispao žrtveni jarac, posluživši Netfliksu kao odbrambeni štit od besnih fanova na tviteru, po tipu: „Pa, kad se i sam Nil slaže i odobrava, ko ste vi da tu pametujete. Evo, vidite da je ove nedelje najgledanija serija na Netfliksu“.
Da ne bude zabune, Sendmen je kao serija ispao odlično, ali nikada neće postati klasik i tu leži glavni problem; za razliku od njega strip je vanvremenski, genijalan i maestralno urađen, nikako samo odličan.
Sve je počelo pre više od 10 godina sa „forsiramim rasnim diverzitetom“ odnosno uzdizanjem Woke kulture. Termin bi trebalo da označava osvešćivanje oko sopstvene pozicije u sistemu, kao i pobunu protiv položaja u kom se nalazimo, a najčeće se koristi među Afro-amerikancima. Tako je barem sve počelo, a završilo se ukidanjem jednog od najgledanijih klasika „Prohujalo sa vihorom“ sa svih striming servisa.
U međuvremenu smo, doduše, imali i par legitimnih akcija, kao kada su jedne godine odbili da prisustvuju dodeli oskara jer nije bilo dovoljno crnih glumaca nominovanih za ovu prestižnu nagradu. Ali kako to uvek biva, woke je prerastao u totalitarizam manjina podložan neograničenoj manipulaciji.
Mislim da je Akiro Kurosava bio taj koji je davno izjavio da publika mora da se prilagođava umetnosti, a ne obrnuto. Iako bi to morao da bude aksiom u stvaralaštvu, danas su sve prisutniji kvazi politički korektni kastinzi i mrljava scenarija koja mogu da zadovolje nečiju pažnju koliko i reklama za tampone.
Ja još uvek imam problem da poverujem da se u 21. veku povampirilo nešto što se ranije zvalo „pravda rulje“ a sada je dobilo savremeni naziv „kultura ukidanja“ (koja je nasledila i neslavno preuzela vođstvo od woke pokreta).
Novi totalitarizam kaže „podredi mi se jer sam slab; jer sam žrtva i tvoja snaga smeta mojoj slabosti.“ Ma koliko ovo surovo zvučalo, nakon duboke analize svega moram da se složim sa ovom konstatacijom.
Od jedne ideje koja je promovisala nekakav diverzitet i trebalo je da vodi ka napretku kulture, došli smo u situaciju da nam rulja diktira kako će umetnost da izgleda, pa jedan Tom Henks mora da se izvinjava što je igrao geja u „Filadelfiji“, ili Edi Redmejn što se drzuo da tumači ulogu trans osobe, kada zaista to nije i u privatnom životu. Halo! Zato se i zove „uloga“. Da li ćete ih terati i da vam se izvine ako ih sretnete na ulici samo zato što su živi, a videli ste ih da umiru u prošlom filmu?!
Glumac Rowan Atkinson (čuveni Mr. Bean) možda je najbolje i svakako najslikovitije uporedio kulturu ukidanja sa „srednjevekovnom ruljom koja traži nekog za spaljivanje“.
J.K. Rowling, autorka romana o Hari Poteru je proglašena transfobičnom jer se drznula da iznese svoje stavove i zabrinutost da će forsiranje prava transgender-a na kraju ugroziti prava žena (recimo, u Škotskoj su se zalagali da silovateljima može da se sudi kao da su žene, ako se tako izjasne). Spisateljica je mesecima morala da brani svoje stavove i aktivno se uključi u borbu protiv kulture ukidanja, koja se srećom odbila od nju kao metak od Supermena, jer se u jednom trenutku podigla ozbiljna kampanja oko toga da se bojkotuju njena dela i ne kupuju njene knjige.
Dakle, imamo situaciju da se same manjine koje se žale da su potlačene i degradirane odjednom paradokaslno ponašaju kao nasilnici spremni da nekog izbrišu i sa lica Zemlje, samo zato što se usudio da im uputi neku kritiku ili da se ne složi sa njima. Tolerancija, zar ne?
Nisu samo trans-osobe u pitanju, da se ne lažemo. Stiven King je neko ko je nezaobilazan kada govorimo o filmskim adaptacijama, uzimajući u obzir činjenicu da je jedan od najproduktivnijih pisaca ikada. Tako je recimo nakon poslednje ekranizacije njegove knjige „Uporište“ nastao problem, jer je za gluvog lika iz romana izabran neko ko, zamislite taj bezobrazluk, može savršeno dobro da čuje!
Naravno da se to nije dopalo novoosvešćenim borcima za pravdu, pa je čak njih 70 sastavilo i potpisalo pismo u kojem oštro protestvuju što za tu ulogu nije uzet glumac koji je gluv. Šta je sledeće? Da li udruženje ljudi patuljastog rasta treba da tuži Piter Džeksona što nije uzeo nekoga od njih da glumi hobite?
Još jedna velika nepravda kad je Kralj u pitanju… Zamislite sebe kao uspešnog pisca koji između bestselera polako stvara nešto za svoju dušu. Vaše čedo u nastavcima na kojem radite iz meraka, svaki put kad uhvatite nešto vremena. „Revolveraš“ je takvo delo Stivena Kinga koje je pažljivo i sa ljubavlju pisano maltene decenijama i objavljeno u nekoliko nastavaka. Kako je sam autor u jednom inervjuu rekao, glavnog protagonistu je zamislio kao okorelog kauboja, zasnovan na liku Džon Vejna. Da ne širim priču o šizofrenom konceptu crnca revolveraša na Divljem Zapadu (koji je tada bio ređa pojava od čistih čarapa), ali kada ste za takvu jednu priču, takvu viziju i nečiji san dozvolili odabir crnog glumca (makar to bio i Idris Elba), mogli ste lakše i da se presavijete preko kauča i woke pokretu sa osmehom namignete i kažete: „Trpajte, slobodno“. Film Revolveraš je, moram li to posebno naglašavati, doživeo fijasko.
Kako bih vam slikovato ilustrovao dokle dosežu kandže politike ukidanja i kakve su katastrofalne posledice ostavile na naše snove, evo vam primera i iz animiranih filmova.
Ukidanje Pepe la Tvora došlo je upravo sa vrhuncem uticajnosti ovih pokreta, koji se ne pojavljuje više pošto ga karakteriše osobina „seksualnog predatora koji nikada ne prihvata ne za odgovor“.
Primeri se sami gomilaju: Dizni plus platforma izbacila je Petra Pana i Damba sa dečijih profila zbog promovisanja stereotipa i prisutnih rasističkih elemenata. Semiti Sem više ne nosi pištolje u crtaćima (ne izmišljam ovo, proverite i sami), a ni Elmer Davež svoju čuvenu dvocevku. Šta da vam kažem, osluškujem pažljivo jer svakog trenutka očekujem da proglase mir u svetu – daj koktele, puštaj rege i diži noge na sto, posao je završen. Ili možda nije?
Brzi Gonzales je, recimo, bio ukinut od strane „Cartoon network“ stanice, jer je predstavljao vređajuci stereotip, samo da bi bio vraćen nakon masovnih protesta Hispano-američke zajednice. Zamislite dokle smo došli i u kakvom blesavom vremenu živimo, da same manjine moraju da se bore protiv onih koji ih navodno štite.
I zašto sada, kada smo već toliko tolerantni i osvešćeni, zašto nam većina filmskih ostvarenja danas deluje drugorazredno? Na stranu inspiracije iz knjiga, grafičkih novela, prethodnih ostvarenja, zašto kada ekranizujemo jedno takvo delo ono ne postane kultno, ili rimejk ne bude ni približan uspehu klasika? Razlog je veoma jednostavan. Mozak je taj koji pravi problem, jer snovi se ne ubijaju lako. Postoji mesto u njemu gde snovi obitavaju, popularno nazvana podsvest. I ma koliko trenutno rejtinzi pokazuju da je neka serija najgledanija na Netfliksu, skliznuće u zaborav vrlo brzo. Zato što je mozak pametnog gledaoca prepoznao prevaru.
Počinje serija koju ste dugo čekali, rađena po Tolkinovom Silmarilionu i događajima pre Gospodara prstenova i odjednom crnac patuljak iskoči odnegde. Hm, odmah se pali alarm u mozgu, što zbog činjenice da u Gospodaru prstenova kao nastavku nemate njihove potomke, crne patuljke jel’te (pa se mozak pita gde su nestali u međuvremenu), što zbog činjenice da su likovi i radnja u ovom remek delu bazirani na anglo-saksonskoj mitologiji.
Kada pokušavate da poturite recimo gej likove tamo gde u originalu ne postoje, mozak to percipira kao da tokom mađioničarskog trika spadne čaršav i bude otkriveno da zec zapravo ne izlazi magično iz šešira, već da je sve vreme ispod skrivenih vratanaca. I puf, tek tako magija je nestala.
Zna podsvest vrlo dobro da Valkire iz „Tora“ nikako ne mogu da budu afroamerikanke, jer su preuzete iz nordijske mitologije, a tek se rotaciona svetla grozomorno upale kada ugledamo i ženskog Tora (znam da je ima i u stripu, ali nije ovde priča o toj vrsti umetnosti; na kraju krajeva, nisu ni oni imuni na uticaj kvazifeminizma). Da li bi možda lika Crnog Pantera iz Vakande onda mogao da glumi Indijac, ili da recimo uzmemo Dolf Lundgrena da glumi Muhamed Alija? Da li bi to odgovaralo?
Kako to da je u „Propovedniku“ (još jedna adaptacija grafičke novele) devojka glavnog lika crnkinja, kada se radnja odigrava u Teksasu, u klasičnoj rednek južnjačkoj porodici? Ona na ekranu naprosto štrči „kao go*no iz punča“ kako slikovito rekoše u jednom filmu, i nikako ne doprinosi priči, samo nas još više udaljava od nje.
Ako vam se ne sviđa kako je napisan Tolkinov svet, izvolite pa lepo napišite svoj. Ako vam fale jaki ženski likovi, zalegnite deceniju-dve i stvorite neko novo remek delo, umesto što kao bedni lopovi i kradljivci snova samo muškima zamenite pol (samo neki od primera skrnavljenja: Ghostbusters, Oceans 11, ili ispipavanje terena i pokušaj uvođenja 007 agentice na mala vrata u poslednjem filmu o Bondu). Pogrešno je reći da je glupo to što radite, postoji bolji izraz i zove se „lenjo pisanje“. Lakše je iskoristiti nečiju genijalnost i preobući ga u novo ruho, nadajući se pritom zaradi od mase tinejdžera koja će da plati i proguta bilo šta što joj servirate, a i onih starijih samo ako ih pogodite u nostalgično mesto – ako ničim drugim a ono naslovom.
Ali problem je što publika još uvek ume da prepozna prevaru, ma šta vaša istraživanja marketinga pokazivala i kako god vas test-gledaoci na pretpremijeri ocenili. Znam da sam u pravu, jer su ovakvi filmovi uvek doživljavali potpuni fijasko na blagajnama.
I nakon svega izrečenog, nadam se da smo malo bliže razumevanju potpunog debakla sedme umetnosti, i gde leži glavni razlog prosečnih adaptacija i filmova koji se zaborave već nakon par meseci. Zašto pored napretka tehnologije i fenomenalnih specijalnih efekata, celih timova scenarista, reklama i dizanja hajpa preko svih medija, dodvoravanja svim profilima i manjinama, filmovi i serije danas ne dostižu ni polovinu slave nekih ranijih ostvarenja… Vrlo je jednostavno, dame i gospodo. Zato što umetnost nije recept za tortu!
Još je slavni Kurosava to lepo formulisao: „Čovek je genije kada sanja”. Umetnost ne zna za granice i tabue, umetnost je upravo antiteza političke korektnosti, i ni po koju cenu ne sme da bude dodvorivačka. I ma koliko pokušavali da vam prodaju tu priču, ovde se ne radi o poštovanju manjina niti o progresu, ovde se radi o masakru nad snovima, o paradoksalnom nazadovanju; radi se o tome da postajete veći bukvalisti i licemeri od onih protiv kojih se navodno borite. I zato, molim vas, prestanite da branite svoje snove, tako što ćete ubijati tuđe. Je li tako, Sendmene?
