VRANJE – Ono što je odavno prevaziđena i u Srbiji zakonom kažnjiva praksa, sa dolaskom toplijeg vremena u okolini Vranja je svakodnevica. Zbog nesavesnog paljenja kako bi se sa njiva uklonili ostaci useva, poslednjih dana je gotovo nemoguće boraviti na otvorenom, a šteta je nemerljiva.
Toplije vreme u Vranju donosi i požare koji bukte zbog paljenja strnjike, što predstavlja najlakši način da se njiva očisti od žetvenih ostataka, da se sa nje uklone ostaci useva. Problem je, međutim, u tome što je paljenje strnjike štetno – po zdravlje ljudi, po biljni i životinjski svet, a utiče i na samo zemljište i na šire društveno okruženje.
Zbog paljenja strnjike stradaju šume i čitavi ekosistemi, a ova praksa je i zakonom kažnjiva. MUP često apeluje na građane, nakon najave toplijeg vremena koje pogoduje nastanku požara, da ne pale travu i nisko rastinje, naročito u blizini obradivih poljoprivrednih površina i u blizini šuma, zbog opasnosti od „domino efekta“ – širenja požara koji mogu da ugroze živote.
Spaljivanje biljnih i ostataka strnih useva zabranjeno je Zakonom o zaštiti od požara, kojim je predviđena novčana kazna. Sa 10.000 dinara kazniće se fizičko lice „ako spaljuje ostatke strnih useva, smeće i biljne ostatke na otvorenom prostoru“, a pravno lice sa 300.000 do milion dinara za isti prekršaj.
Po slovu tog zakona, kaznom od 10.000 do 50.000 dinara kazniće se onaj koji „loži otvorenu vatru u šumi i na udaljenosti od 200 metara od ruba šume“ – „izuzev na određenim i za to vidno obeleženim mestima, u skladu sa propisanim merama zaštite od požara“.
Prevaziđena praksa
Profesor Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, dr sc. Zoran Maksimović, za Slobodnu reč objašnjava da su strnjika žetveni ostaci koji nastaju nakon skidanja useva, na primer, pšenice.
„Najveći broj ljudi pali strnjiku zbog toga što smatra da je to najbolji način da se žetveni ostaci uklone. Paljenje strnjike je jedna stara, prevaziđena praksa: njiva se spali, sve ono što je na njoj izgori, i onda se, nakon jesenjih kiša, to sve zaore, jer se verovalo da se na taj način zemljište obogaćuje mineralnim materijama. Ta praksa je ostala i dan-danas prisutna, u svim krajevima Srbije, i država se, mogu reći, bezuspešno bori, već decenijama, protiv takve prakse“ – rekao je profesor Maksimović.
Prema njegovim rečima, ova je praksa vrlo štetna zbog toga što se, najpre, visokom temperaturom uništava mikrosvet zemljišta – mikroorganizmi koji su potrebni za fiksaciju azota iz vazduha.
„Ta zemlja koju posmatramo je živa, sadrži veliki broj mikroorganizama, među kojima ima i korisnih. U zemlji, zatim, živi veliki broj insekata koji doprinose, svojom aktivnošću, njenom bogatstvu. Na kraju krajeva, i mali glodari tom prilikom stradaju, a oni, u tom ekosistemu, takođe imaju određeni značaj. Spaljivanjem se emituje i velika količina štetnih gasova u atmosferu, što doprinosi opštem zagađenju, tako da je spaljivanje žetvenih ostataka, zapravo, veoma štetna praksa koju treba ukinuti. Ona je, čak, i kažnjiva, ali se tim povodom malo šta čini“ – istakao je naš sagovornik.
Paljenje strnjike štetno je i po samo zemljište, ali i po šire životno okruženje.
„Otvoreno sagorevanje žetvenih ostataka šteti zdravlju biljnog i životinjskog sveta, kao i zdravlju atmosfere. Pošto smo i mi sami deo prirode u kojoj živimo, šteti i našem zdravlju. Gasovi koji nastaju prilikom sagorevanja doprinose i efektima staklene bašte, jer neki od njih i spadaju među gasove koji mogu da povećaju efekat staklene bašte, poput metana i ugljen-dioksida. To je fenomen o kojem se priča već dugo, a odnosi se na povećanje srednje temperature atmosfere na zemlji“ – istakao je Maksimović.
Paljenje strnjike, takođe, doprinosi efektu takozvanih kiselih kiša.
„Sagorevanjem materija koje sadrže azot i sumpor nastaju njihovi oksidi koji se, u kontaktu sa atmosferskom vodom, pretvaraju u odgovarajuće kiseline. Tada nastaju takozvane kisele kiše koje doprinose velikom zagađenju. Prilikom sagorevanja nastaje i određena količina čađi i u vazduhu suspendovanih čestica koje, takođe, doprinose opštem zagađenju. Suspendovane čestice su, zapravo, važan indikator zagađenja i veoma često uređaji, kojima merimo zagađenje u našim gradovima, reaguju na količinu suspendovanih čestica u vazduhu“ – rekao je ovaj profesor Farmaceutskog fakulteta u Beogradu.
Kao alternativu paljenju strnjike on navodi nešto što preporučuju i agronomi.
„A to je – da se zaore njiva sa žetvenim ostacima, jer ono što se od zemlje uzme treba i da joj se vrati da bi ona mogla i dalje da rađa, da bude plodna. Ali, tu je sad problem što se mora potrošiti dodatna količina goriva za takvu aktivnost. Paljenje strnjike nije jedini uzročnih velikog vazdušnog zagađenja u našoj zemlji, ali jeste bitan i, što je najvažnije, na njega možemo da utičemo“ – zaključio je Maksimović.
Poljoprivrednici pale iako znaju da je kažnjivo
Ninoslav Mišić, poljoprivrednik iz Bujkovca kod Vranjske Banje, rekao je da građani znaju da je paljenje strnjike kažnjivo zakonom, ali da je, uprkos tome, pale.
„Puno pale. Baš sam, pre neki dan, išao prema Vranju, kad pogledam brda levo – bukti vatra. I ovako kad se čisti njiva, ljudi pale te ostatke da očiste njivu. Svesni su svi da se to kažnjava, svi znaju. Ali, bez obzira na to, oni pale. Sigurno je tako“ – dodao je Mišić.
Na pitanje novinara zašto ljudi pale strnjiku – ovaj poljoprivrednik kaže da „im je sigurno lakše da zapale“.
„Sigurno je lakše da se zapali to, nego da se ti ostaci odnesu negde. Lakše je da se zapali. Trebalo bi da postoji deponija gde to može da se istera, to je jedini način da se ne pali“ – zaključio je sagovornik Slobodne reči.
Sveprisutan problem
Ivica Stošić, lokalni aktivista i član Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (DZPPS) za Slobodnu reč je istakao da je – kao član DZPPS, rekreativac i kao neko ko živi van gradskog naselja – svakodnevno „na otvorenom“ i da „uočava razne probleme na koje malo ko obraća pažnju“.
„Glavni su divlje deponije i spaljivanje biljnih ostataka na njivama, dve muke kojima se niko ozbiljno ne bavi, ali se makar vatrogasci odazivaju mojim pozivima. Problem spaljivanja biljnih ostataka je toliko sveprisutan da većina ni ne misli da je problem, ljudi samo prođu. To je, uostalom, protivzakonito, a osim što može ugroziti imovinu i živote ljudi, uništava i ekosistem tih njiva, ubija životinje i uništava im staništa. Posebno je opasno spaljivanje sada, dok je sezona gnežđenja u toku, a uništavanje gnezda tokom sezone je posebno krivično delo. Nismo sami na ovoj planeti i moramo da kontrolišemo svoje akcije kako ne bismo nanosili nepotrebnu štetu okolini“ – istakao je Štošić.
Kako je dodao, osim spaljivanja biljnih ostataka spaljuje se i „sve ostalo što narodu ne treba, na prvom mestu plastika“, a „gotovo je nemoguće udahnuti čist vazduh u prolećnim mesecima, kao da nam nije dosta što smo cele zime bili u dimu od ogreva“.
„Navikao narod na sveprisutan miris paljevine i ne vidi problem. Ne vidi problem ni da izbaci flašicu iz auta u pokretu, da donese tovare plastike, šuta i ambalaže i istovari pored moravskog mosta, da posle to neko zapali i da niko od prolaznika ne pozove vatrogasce“ – naglasio je sagovornik Slobodne reči.
Pita se i da li vatrogasci nekad sami obilaze teren u potrazi za požarima ili se oslanjaju isključivo na dojave.
„Dovoljno je da odu kod bivšeg ‘jarbola’ na petlji kod Simpa i bace pogled na kotlinu, garantujem da će videti desetak požara po njivama i brdima. Ali isto tako verujem i da ne bi imali dovoljno ni vremena ni ljudstva da ih sve pogase. Potrebno je ovaj problem rešavati sistematski, za početak informisati poljoprivrednike da spaljivanje biljnih ostataka nema nikakvog smisla, pa pored toga što je protivzakonito i za njih same je štetno. Ljudi verovatno ni ne znaju da nije ni u čijem interesu da to rade. A zašto to rade, i to, čini se, sve više, mogu samo da pretpostavljam. Mnogo načina postoji da se biljni ostaci iskoriste, i sve je bolje od spaljivanja. Najbolje je da se vrate njivi jer to je njena hrana, a vazduh da ostane čist svima za disanje“ – zaključio je ovaj Vranjanac.
