Koliko god se zgražavali nad ponašanjem maturanata, mrštili se zbog muzike koju slušaju, osuđivali ih zbog viška energije, i u eri Zadruga, Mobova, Prasadi, Buba, ismevanja tuđeg mentalnog zdravlja, imaginarnih državnih neprijatelja i širenja govora mržnje očekivali od njih da poslednji dan osakaćene školske godine dočekaju „kući za klavirom“, najpre se zapitajte – ko ih je i u kakvom društvu podigao?
Defilei maturanata kroz Vranje, trubači, limenke piva, slavlje, cepanje knjiga nakon popravljene jedinice poslednjeg dana i sveopšta egzaltiranost je godinama, manje-više uobičajeni scenario u junu. U poređenju sa scenarijem kroz koji je prošao autor ovog teksta pre 10 godina, jedina razlika nakon decenije su masovna upotreba državnih zastava i nacionalističke pesme sa razglasa tokom defilea, ali taj fenomen je već za neki drugi redakcijski komentar. Skoro ništa od navedenog im neće uticati na buduću karijeru, a mnogima će pasti na pamet da je bolje da ostanu „ćoravi“ nego da im taj Beogradski sindikat sa razglasa otvara oči, na primer.
Ako budu imali sreće i malo pameti, alternativci u vansicama koji prevrću očima na vrištanje stihova Seke Aleksić tokom defilea će takođe vrlo brzo shvatiti da će im i turbo-folk u pravoj dozi ponekad dobro doći, štreberi da im sve petice neće plaćati račune, đaci generacije (namešteni ili pravi) da će profesore na fakultetu i buduće poslodavce za to parče papira baš boleti uvo, popularni da tamo gde idu ima mnogo više takvih, zaljubljeni da se za nekoliko godina neće sećati imena onih koji su ih „seen-ovali“ na dan proslave, uvek sređeni da će na predavanja često odlaziti skoro pa u pidžami, vredni a nepriznati da će im kad-tad sve doći „na naplatu“.
Koliko su egzaltirani, toliko su i uplašeni, anksiozni, zbunjeni, pritisnuti. Svi smo nekako zaboravili na činjenicu da je generacija koja u Srbiji maturira ove godine, po prvi put još od one koja je srednju školu završavala 1999-e, tada zbog bombardovanja, a sada zbog epidemije, osakaćena i uskraćena svih maturantskih prilika i neprilika.
Otuda verovatno i takav izliv energije na ulicama, nakon godinu i po dana „ima škola – nema škola“, „ima utakmica – nema utakmica“, „ima žurka – nema žurka“, „ima takmičenja – nema takmičenja“, „ima ekskurzija – nema ekskurzija“, „ima virus – nema virus“…
Mnogima su zasmetali, ali ima li im se šta zameriti? Isti kojima smetaju njihovo slavlje, način oblačenja, buka, vriska i pirotehnika su glasali za ljude koji su posredno ili neposredno najviše uticali na njihovo vaspitanje, ili pak, nisu uopšte glasali. Odabrali su tako ko će toj deci biti profesori, direktori, kakav će biti program u školi, kakav van škole, kakva će strategija za mlade u gradu biti, ili je neće biti, šta im je od sadržaja na raspolaganju, koliko će biti otvoreni, a koliko izmanipulisani.
Ukoliko vam se čini da nešto nije u redu sa ovom „decom“ – zapitajte se ko ih je i u kakvom društvu podigao, a za početak ih pitajte kako su. Kakvo im je zdravlje, koji su im strahovi, koriste li zaštitu, je l’ ih neko dirao, šta im je potrebno.
Jer ih to, u moru saopštenja o tajkunima iz opozicije, osakaćenim telima, zlatnom dobu, pritiscima iz inostranstva, stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, obaveznom vojnom roku, rađanju dece da bi imao ko da nam radi u fabrikama, srcu Srbije za čiju „bolest“ najpametniji nemaju lek, poglavljima, klasterima, Sebastijanima i palcima – iko ko se u njih kune, nije pitao.
Možda je samo dovoljno baciti pogled na natpise na njihovim majicama, specijalno pripremljenim za taj poseban, poslednji dan. „Pobedili“ su medicinari sa fotografije, početnici u struci koja je u poslednjih godinu i po dana proglašena herojskom, skoro svuda u svetu, pa i u Srbiji, osim u Vranju.
Gledaju kako se ono malo njihovih starijih kolega koji su ostali u Srbiji muči po zamenama, sami sebi kupuju uniforme, nemaju opremu, reagense, čekaju specijalizacije, dok bele mantile ponosno ogrću stranački volonteri, koji nemaju ni dan medicinskog obrazovanja. Gledaju i one mlade tehničare i lekare, koji obasjani suncem i navikama i sa zapada i sa bliskog istoka sve više izgledaju kao zvezde iz popularnih serija o bolnicama.
Gledaju, i svima nam natpisima sa majica, uz podignutu zastavu Srbije poručuju: „Vista ga u stau i čivi rau rau“ i „Čeka nas Nemačka“.
One koji sada kreću njihovim stopama i upisuju prvu godinu srednjih škola, danas su dočekali testovi koji su zbog konstantnih malverzacija i disfunkcionalnosti školskog sistema u Srbiji morali da se distribuiraju pod policijskom pratnjom. Ako i jedni i drugi budu imali sreće i malo pameti, učiniće da se to za 5 godina ne ponovi. Možda za 10 poruče „Čeka nas Srbija“.
