Gledano sa strane nekoga ko je rođen i odrastao u uređenoj državi kakva je Danska, ima li ičega vrednog poštovanja u načinu na koji se izabrani predstavnici naroda odnose prema resursima kuće koju su dobili na upravljanje? Zašto bi, onda, oni našli za shodno da se jave domaćinu kada napuštaju tu kuću jednom za svagda?
U Vranju je 2019.godine, uz fanfare, traktate zahvalnosti i pozamašne državne/lokalne subvencije otvorena danska fabrika Kentaur. Bila je još jedan dokaz uspešnosti ekonomske politike države, oličene u setu mera za privlačenje stranih investicija. Tačno šest godina od tog dana, radnike je dočekala zaključana kapija, na parčetu papira iskucano obaveštenje o zatvaranju fabrike i reči zahvalnosti svima koji su bili deo tog projekta.
Ma koliko da smo povređeni i uvređeni postupkom, ne zaboravimo da je privatna svojina svetinja i da Danci imaju sva prava da sa svojom fabrikom rade šta žele, tim pre ako su ispoštovali svoj deo ugovora sa državom/Gradom (verujem da su i račune za komunalije uredno platili).
Meni su zasmetale tri stvari, koje nemaju veze sa Dancima.
Prvo: zašto niko od predstavnika lokalne vlasti nije tog jutra izašao pred radnike koji su stajali na kiši i rekao im, kakve – takve, reči utehe? Ljudski je, a i bilo bi fer jer, verujem da je među njima bilo i onih koji su u subotu šetali Vranjem, u veličanstvenoj koloni podrške aktuelnoj vlasti.
Drugo, zaprepašćenost gradskog rukovodstva postupkom investitora, izneto u saopštenju u kome se, između ostalog navodi kako nisu imali pojma da će se takvo što desiti, priliči politikantima, nikako dugogodišnjim političarima na najodgovornijim gradskim funkcijama.
Šta nam to govori? Uz dobronamernu pretpostavku da predstavnici nomenklature na vlasti govore istinu, ne verujem da su Danci zbrisali preko noći jer su se uplašili (!) reakcije nadležnih, pre će biti da je reč o potpunom nepoštovanju domaćina kuće u kojoj su boravili šest godina.
Jer, poštovanje se zaslužuje.
Šta su Danci mogli da vide od 2019. do juče u Vranju? Pandemiju korone koja je ogolila raspalo lice sistema, partijsko zapošljavanje nestručnih kadrova (anegdota iz JP Vodovod kaže da prvo nisu imali stolove za sve novozaposlene, pa su im davali samo stolice, a onda više nije bilo ni stolica, tako da su najsvežije primljeni ostali da stoje), omladinsku politiku koja ohrabruje egzodus mladih i obrazovanih, ekonomsku politiku koja podstiče emigraciju ka zemljama Zapadne Evrope, škole sa sve manjim brojem đaka u njima, relativizaciju akušerskog i svakog drugog vida nasilja državnih uposlenika, kulturne manifestacije po meri podobnih, bez makar pokušaja kreativnosti i samoodrživosti, nebrigu o prirodi, korupciju na svim dostupnim nivoima, itd, itd, i, uprkos svemu tome, anti-blokaderske, masovne šetnje koje slave takvo stanje stvari i insistiraju na njegovom održanju.
Gledano sa strane nekoga ko je rođen i odrastao u uređenoj državi kakva je Danska, ima li ičega vrednog poštovanja u načinu na koji se izabrani predstavnici naroda odnose prema resursima kuće koju su dobili na upravljanje? Zašto bi, onda, oni našli za shodno da se jave domaćinu kada napuštaju tu kuću jednom za svagda?
Ili, bolje rečeno, kada glavom bez obzira beže iz nje?
Najzad, na stranu to što su u toku radnog vremena mnogi politički rukovodioci, direktori i zaposleni u državnim institucijama otišli u Sabornu crkvu na Liturgiju povodom stranačke slave, a onda i na zakusku u prostorijama stranke (gnušam se folklora da svaka formalno ili neformalno organizovana grupa zaslavi slavu, ali sam, istovremeno, svesna da društveno-politička realnost od devedesetih nalaže prožimanje države i crkve i da će tako biti dok god se dvoma entitetima ne objasni gde im je mesto u sekularnoj državi), mene je dotuklo to što ni jedna ekipa režimskih medija nije bila poslata da snimi dvesta i pedeset ljudi koji su ostali da stoje na kiši, da kamerom ovekoveči uspeh ekonomskih mera aktuelne vlasti.
Bio bi to „loš trip“ u danu kada se slavi, rekla bi moja generacija u mladosti. Umesto toga, mreže su bile preplavljene izjavama o još jednoj uspešnoj, premda, izazovnoj godini za stranku koja je stožer vlasti.
Uprkos krize nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu i smrti šesnaest „lica“ (ne ljudi, nečije dece, roditelja, supružnika, prijatelja, već „lica“), pokušaju „obojene revolucije“ i složenoj geopolitičkoj situaciji u svetu, opstalo se.
Višnjica na torti, priznajem, bila je poseta ministarke privrede Vranju dan nakon slave i njen sastanak sa rukovodstvom Grada, direktorom NSZ i predstavnicima (sad već bivših) zaposlenih u Kentauru.
Ma koliko tragikomična bila njena izjava da „Vranje danas zapošljava više nego ikada“, dođe mi logična jer verujem da je gospođi Vranje poznato kao palanka kraj koje prolazi na putu za Grčku. Pod uslovom da ide autom.
Fokus mi je na obećanju da će država učiniti „apsolutno sve“ kako bi otpuštenim radnicima našla novi posao u Vranju, sa naglaskom na ranjive grupe. Rečenice sa „uvek, nikada i apsolutno“, iskustveno uzimam sa rezervom, ali ćeraćemo se. Stay tuned.
Na kraju, lični benefit iz ovih dešavanja je taj što sam najzad osvestila političku opciju kojoj ću dati svoj glas na predstojećim izborima – onoj čiji mi predstavnici dokažu da bi ovim gradom upravljali iz detinje ljubavi, ne iz kompleksaških interesa. Moraju se, zato, pod krivičnom odgovornošću, obavezati da će svaka tri meseca prolaziti proces evaluacije od strane sugrađana, svako u svojoj oblasti, i da će sa osmehom snositi sankcije ako rezultati budu ispod očekivanih.
Saglasnost za test ličnosti pre stupanja na bilo koju funkciju i izdvajanje dela zarada u fond solidarnosti, još dva su neophodna uslova. Prednost će imati opcija gde su većina oni koji su u životu sami sve stekli: obrazovanje, novac, ime.
Sitnim slovima, na dnu društvenog ugovora, dodala bih: broj pročitanih dela Borisava Stankovića i broj izleta na Borino brdo, Markovo kale i Kazanđol, sklonost ka volontiranju, ljubav prema životinjama, poštovanje prema umetnosti. I, povrh sveha, da im u svakom trenutku bude važnije šta misli bakica sa kraja ulice, nego stranački šef iz prestoničke fotelje.
Možda će se tada Danci vratiti, samo za njih, u takvoj našoj kući, više neće biti mesta. Utopija? Kažite to onima koji će šesnaest dana pešačiti Srbijom, iz čiste ljubavi i zbog dostižne pravde.
