Prošlo je godinu dana otkad se naša „vrana“ vinula u medijsko nebo iznad Vranja. Od 27. aprila 2020. godine ona ponosno stoji na logotipu portala Slobodna reč, pokrenutog od strane pažljivo biranih mladih ljudi. Osvrćući se na građansku svest, istoriju i standarde u radu medija u Vranju, kako u prošlom veku tako i u bliskoj prošlosti, pokrenuli smo portal sa ciljem negovanja ideje o slobodnoj reči.
Namera nam je da ostatak Srbije bude informisan o pitanjima od značaja za Vranje, a da javnost u Vranju dobije informacije „iza vesti“ o pitanjima od nacionalnog značaja. Na objektivan i konstruktivan način. Znatiželju koju je pratilo pokretanje našeg portala smo očekivali, ali besplatnu promociju i pozdrav vranjske medijske kuće sa višedecenijskom tradicijom, nismo.
Otvoreno smo na početku proglašeni „stranim plaćenicima“ i „budalama“.
Zahvalni na besplatnoj reklami, iako je inspirisana devedesetim i nekako je – retro, motivisani da kolegama i čitaocima predstavimo našu ideju o negovanju slobodne reči, zasukali smo rukave i prionuli na posao – u sred pandemije virusa COVID-19. Prirodno, to je postalo fokus našeg rada.
Pored redovnog izveštavanja o epidemiološkoj situaciji i „borbe“ za zvaničnim podacima, pisanja o životu za vreme epidemije u Vranju, retrospektive donešenih mera koje su pogađale naše sugrađane i ukazivanja na ozbiljnost situacije, aktivno smo se od samog početka epidemije borili protiv neproverenih informacija, lažnih vesti i teorija zavera koje danas lekarima prave ozbiljne probleme. Često smo morali da lokalnim zdravstvenim institucijama šaljemo po nekoliko dana zaredom isti upit, da bismo dobili običan statistički podatak i našim čitaocima dali proverene informacije.
Nezahvalno je tokom najveće zdravstvene krize modernog doba kritikovati nadležne koji njome na lokalu upravljaju, ali je nužno podsetiti ih na odgovornost i političku zloupotrebu Zdravstvenog centra i javnih resursa.
Kao što je, sada već čuveni Božićni poljubac u mesto gde leđa gube svoje čedno ime.
Rubrika koja je ponela naziv našeg portala postala je prostor za eminentne ličnosti iz različitih sfera, među kojima su bili ministri, gradonačelnici, poslanici Evropskog parlamenta, pisci, muzičari, dramski umetnici, novinari…
U intervjuima za portal Slobodna reč su na pitanja naših novinara odgovarali ministar zdravlja Severne Makedonije dr Venko Filipče, ministarka za ljudska i manjinska prava u Vladi Srbije Gordana Čomić, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik, ministar bez portfelja Novica Tončev gradonačelnici dr Slobodan Milenković, Nebojša Zelenović, Maksim Dimitrievski, državni sekretar Zoran Antić, narodni poslanik prof. dr Zoran Dragišić, tadašnji komandant 4. brigade Kopnene vojske Srbije, brigadni general Slobodan Stopa.
Imali smo tu čast da intervjuišemo pisca i jednog od scenarista serije Senke nad Balkanom Dejana Stojiljkovića, autora romana Ja sam Akiko Stefana Tićmija, tu su i muzičari Branko Golubović (bend Goblini) i Božo Vrećo, novinarka i urednica televizije Newsmax Adria Jelena Obućina, dramski umetnici Jug Đorđević, Minja Bogavac, Nedim Nezirović, umetnik i arhitekta Andrej Josifovski – Pijanista i dr.
Autorske tekstove, takozvane Beleške, su za Slobodnu reč između ostalih pisali Brankica Janković, Marija Stojanović, Jovana Spremo, Bojan Klačar, Biljana Đorđević, Katarina Golubović, Boban Stojanović, Nikola Burazer, Vuk Velebit, Marija Ignjatijević, Vladimir Međak, ali i „vranjska deca“ raštrkana po prestonici i svetu, strukturni biolog Marko Nedeljković, istoričarka umetnosti Marija Stanković, politikolog Stefan Tasić, urednik portala Balkanrock Nemanja Đorđević, dramska umetnica Aleksandra Jovanović, istoričar Marko Marinković itd.
Posebno smo ponosni na autorski tekst dr Dejana Hristova, interniste iz „crvene kovid zone“ Instituta u Niškoj Banji i autora romana Anomalija. Beleška za „Slavicu“ – Ljudi umiru naivni dok ti širiš teorije zavere je najčitaniji i najdeljeniji tekst sa našeg portala, koji su masovno preneli i nacionalni mediji. Postao je fenomen i značajno je pokrenuo pitanje antivakserskog pokreta u Srbiji još pre nekoliko meseci.
Omiljena rubrika Vranjanaca je svakako Tefter. U želji da našim čitaocima prikažemo neke manje poznate i zanimljive činjenice o istoriji Vranja i Pčinjskog okruga, ali i da razbijemo neke mitove, težili smo da tokom pripreme tekstova konsultujemo arhivu novina, naučne i akademske radove, relevantne stručnjake. Pisali smo o natpisima na vranjskim mostovima i društvenim okolnostima u kojima su izgrađeni, srednjem veku u Vranju i čuvenim porodicama, svilarstvu, „Golubinju“, Markovom kaletu… Tu je i serija tekstova o gradovima sa kojima je Vranje pobratim, ali i o prirodnim lepotama Pčinjskog okruga.
Na našu radost, neke članke je objavila i Nacionalna geografija! Naše tekstove su prenosili lokalni, regionalni, pokrajinski i nacionalni mediji.
Uspeli smo da uspostavimo saradnju sa grupom anonimnih lokalnih satiričara koji godinama zasmejavaju vranjsku javnost, što je dalo posebnu platformu Kod Civrića.
Veliko zadovoljstvo nam pričinjava i činjenica da je, nakon našeg pisanja o istorijskom značaju i propadanju mozaika „Karta Vranja“, popularne „mapice“, iz Kabineta gradonačelnika načinjen korak ka zaštiti i renoviranju ovog kultnog mesta i umetničkog dela Stevana Čukića iz 1975. godine.
Zauzimamo jasan stav: mediji nisu protiv neke stranke, mediji nisu za neku stranku, već su za državu u kojoj rade i na prvom mestu njene građane.
A država, nije jednako stranka, imamo Ustav Republike Srbije da to i dokažemo. Mediji su baš to kako se i zovu – sredstvo za prenošenje informacija, posrednici koji daju, po zakonu, proverene odgovore na pitanja ko, šta, kako, kada, zašto, koliko.
Tu su da svaki dobar postupak dobije konstruktivnu pozitivnu kritiku na osnovu mišljenja stručnjaka, a da za svaku budalaštinu pitaju nadležne: „Izvinite, a čemu sve to?„. Pratićemo, pitaćemo.
