fbpx
-3.2 C
Vranje
nedelja, 22.12.2024

Budi slobodno glup i dalje, ali u svoja četiri zida

Odabrani članci

Sanja Petrov
Sanja Petrov
Urednica. U novinarstvu od 2011. godine. Radila u civilnom sektoru, najviše sa osetljivim društvenim grupama. U slobodno vreme bavi se pevanjem.

Autorskim tekstom Beleška za Slavicu – Ljudi umiru naivni dok ti širiš teorije zavere  poznati niški internista, pisac i frontmen benda Liga Izuzetnih Džentlmena dr Dejan Hristov, pre tačno godinu dana objavio je rat malignoj društvenoj pojavi – ljudima koji u drugoj deceniji 21. veka ne veruju u medicinu. U atmosferi „Ćuti, može i gore“, autor romana Anomalija ne ustručava se da objasni, ukaže i „digne glas“. Za portal Slobodna reč govori o podelama, muralima, mentalnom zdravlju zaposlenih u zdravstvu, lekarima koji uzmu bolovanje da ne bi išli u crvenu zonu, nedavnom nastupu „Lige“…

Slobodna reč: Koji je rezultat utakmice dr Dejan : Slavica? Da li biste nešto promenili u tom tekstu?

Dejan Hristov: Moj cilj nije bio da pobedim Slavicu… Znate, postoji ona izreka: nemoj da se hvataš u koštac sa svinjom; ti ćeš samo završiti u blatu, a svinja će još i uživati. Pobeda je sama po sebi to što sam naterao ljude da počnu antivaksere da doživljavaju ozbiljnije, kao jednu malignu društvenu pojavu; na taj način će moći da razviju i odbrambenu strategiju, da zauzmu aktivan stav protiv njih, ili ih ignorišu i ponašaju se prema njima kao prema… Pa, kao prema Slavici. A da li bih promenio nešto u tekstu, svakako da bih. Pa valjda sam sada stariji i zreliji. Vidite, bio bih još nemilosrdniji.

SR: Izgleda da je cela „antivakserska“ situacija produbila polarizacije koje su sve češće u našem društvu u svim oblastima, eto dotle i da u glavnim vestima bude gađanje jajima ili zaštita nekog lošeg murala. Ima li kraja podelama, mogu li se ljudi oko ičeg ujediniti?

DH: Kao što smo imali prilike da vidimo na ulicama, već ih je nešto ujedinilo. Da li je to ekologija, ili sveti Savo, ili možda zajednički neprijatelj, nisam politički analitičar da bih to kvalitetno ocenio. Ali, kad ste već spomenuli, mene rat sa muralima podseća na onu scenu iz crtaća, kada Duško Dugouško i Patak Dača cepaju plakate i raspravljaju se da li je u toku sezona lova na zečeve ili na patke. „Sezona zečeva… Sezona pataka…“ Sećate se sigurno kraja, kada konačno skinu poslednji plakat, ispod ugledaju lice Elmera i zajedno se okrenu prema njemu. Idem sada da ispuckam kokice, zanima me kako će se naš film završiti.

SR: Koliko dugo ste Vi bili u „crvenoj zoni“? Kada je bilo najteže? Da li je bilo trenutaka kad ste mislili da je sve što sa kolegama radite uzaludno?

DH: Ovo je moj četvrti ulazak u „crvenu zonu“, i svaki put je bio gori od prethodnog. Shvatili smo i mi da je borba bila nameštena od samog starta. Ne borimo se mi zapravo protiv virusa. Mi se borimo protiv ljudske gluposti sa jedne strane, i politike sa druge, sve vreme poštujući pravila fer pleja i igrajući u rukavicama. Ne može se na svaku ljudsku glupost odgovoriti gospodskom šutnjom, rekao je sjajni Krleža.

Primer kako treba postupati nadalje vidimo u jakim, pravnim državama poput Nemačke i Austrije. Obavezna vakcinacija, uvođenje zelenih propusnica i izolacija svih koji nisu vakcinisani. I to je to. Ako si glup, budi to slobodno i dalje u svoja četiri zida. Naravno, za jednu takvu meru neophodno je da postoji konsenzus među lekarima, kao i da stručnost u telima poput Kriznog štaba bude ispred politike. Što kod nas, nažalost, nije slučaj.

SR: Da li smatrate da je sistem obezbedio lekarima adekvatnu podršku zbog svega proživljenog tokom epidemije? Ima li slučajeva PTSD (post-traumatski stresni sindrom)?

DH: Prvo, za tako nešto bi trebalo da sistem zaista postoji. Na početku epidemije, recimo, na jednoj infektivnoj klinici su ljudi ostavljali stvari za bolesnike na istom mestu gde su zaraženi kovidom čekali na pregled. O čemu dalje da pričamo? Zakazali smo opasno na ovom ispitu, dozvolili da politikanstvo preuzme sve sfere našeg života, da poltroni donose odluke u zdravstvu, a ne zdrav razum, znanje i stručnost.

Da li je normalno da lekari, sestre, tehničari, kompletno osoblje odmara u istim sobama između ulazaka u skafander, što je bio slučaj u većini kovid bolnica? Da li nekome nije palo na pamet da bi mogli da zaraze jedni druge, što se i dešavalo?

Iluzorno je u takvom „sistemu“ očekivati da neko razmišlja o posttraumatskom stresnom sindromu, o onome što smo preživeli i kako je to uticalo na naše mentalno zdravlje, na naše porodice… Reći ću samo da se u Americi razmišlja o beneficiranom radnom stažu, produženju odmora, i drugim pogodnostima za radnike iz crvene zone. Kod nas samo čujem ono naše čuveno: „Ćuti, može i gore“.

Foto: Jovan Gojković

SR: Šta je „gore“ u epidemiji, biti lekar ili muzičar?

DH: Najgore je, svakako, biti čovek. Možda je najgora strana ove pandemije to što je pokazala koliko malo ima empatije među ljudima, da mravi više nego ljudi zadovoljavaju civilizacijske norme, kao i koliko je kolegijalnost pojedinima stran pojam.

U tom kontekstu, možda je u epidemiji bolje biti lekar koji, recimo, uzme bolovanje ili potvrdu da ne može da ulazi u crvenu zonu. Ili muzičar koji se pravi da virus ne postoji, i koji po svaku cenu insistira da peva na svadbi, iako zna da će se tamo zvanice međusobno zaraziti, kao i da će neki od njih kasnije umreti od posledica kovida. Što neko reče, brzo se navikneš na 60 mrtvih dnevno kad nije niko tvoj.

Svakako u celokupnoj situaciji nije pomoglo ni to što su plemenite veštine poput bavljenja muzikom svedene na strimovanje preko interneta. Jer znam koliko je meni samom laknulo kada smo sa prijateljima iz benda mogli da se ponovo okupimo i zasviramo na probi, onda kad smo se svi vakcinisali.

SR: Koliko je prošlo od poslednjeg, do nedavnog nastupa „Lige izuzetnih džentlmena“ i da li je u međuvremenu bilo nekih unutrašnjih konflikta između dr Dejana iz crvene zone i frontmena Lige, zbog cele situacije?

DH: Mi smo se uvek trudili da budemo nešto više od običnog tezgaroškog benda, i da na razne načine utičemo na svest ljudi, da džentlmenski učimo ovaj grad i zemlju da budu drugačiji i bolji. Imali smo jasan stav u bendu, kada se epidemija rasplamsala, da nećemo nastupati sve dok se situacija ne smiri i do ne budemo mogli koliko-toliko da se vratimo u normalu. Nakon letnjih meseci i par svirki na otvorenom, sada ponovo možemo da se upustimo u avanturu klupskog sviranja, nakon uvođenja obaveznih zelenih propusnica. Druženje, smeh, pozitivna energija na svirci prošle nedelje… Bilo je zaista nestvarno. Nadamo se da tako i ostane.

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.
Instalirajte mobilnu aplikaciju sa Google Play ili App Store.

- Reklama -
- Reklama -

Poslednji članci