Srpske vlasti, predvođene predsednikom države Aleksandrom Vučićem, od izbijanja pandemije korona virusa pokazuju da im je daleka Kina „srcu bliža“ od Evropske unije. Iako zvanični Beograd uporno tvrdi kako pristupanje Uniji ostaje „strateški cilj“, način na koji su državni vrh odnosi prema pomoći što stiže iz Pekinga i iz Brisela dovodi u pitanje tvrdnje o „proevropskom kursu“.
Prilikom uvođenja vanrednog stanja predsednik Vučić je u javnom „lamentu“ konstatovao da „evropska solidarnost ne postoji… to je bila bajka na papiru“, otkrivši da je uputio pismo „jedinima koji mogu da pomognu, a to je Kina“… Avion koji je u Beograd dovezao medicinsku pomoć i lekare iz Kine dočekan je na aerodromu „Nikola Tesla“ 21. marta u „velikom stilu“, uz prisustvo Vučića, kineske ambasadorke Čeng Bo i nekoliko srpskih ministara. „Živelo čelično prijateljstvo Srbije i Kine“, poručili su tom prilikom Vučić i Čeng. Pet dana kasnije, letom koji je finansirala EU, dopremljena su sredstva koje je Srbija delimično kupila, a delom dobila od Kine, ali je ceremonijal na aerodromu bio znatno skromniji. Prisutni su, doduše, bili srpska premijerka Ana Brnabić, koja je govorila o značaju solidarnosti (neusklađenost sa Vučićevom retorikom ili svesno glumljenje „dobrog“ i „lošeg“ policajca -pitanje je sad), ambasadorka Kine, ali i šef Delegacije EU u Srbiji Sem Fabrici, koji je rekao da je EU Srbiji odobrila pomoć od 93 miliona evra.
U narednim danima predsednik Srbije nastavio je praksu veličanja Kine, uglavnom putem svog zvaničnog Instagram naloga, dok je zahvalnost Uniji iskazivana mahom u zvaničnim saopštenjima, poput onog upućenog nakon Vučićevog telefonskog razgovora sa šefom diplomatije EU Oliverom Varheljijem, koji je 8. aprila najavio da je Zapadnom Balkanu namenjeno 290 miliona evra u okviru nove inicijative Brisela, takozvanog „Globalnog odgovora“. Govoreći na istu temu, Sem Fabrici je u intervjuu za Danas naglasio: „EU će nastaviti da brzo odgovara na hitne potrebe, ali, svakodnevan rad koji zajedno sa Srbijom realizujemo već decenijama je, u stvari, taj koji pruža najbolje izglede za prevazilaženje ove krize. EU je ubedljivo najveći trgovinski partner Srbije, investitor i donator“.
Da li je pominjanje nedostatka „evropske solidarnosti“ predstavljalo deo Vučićeve taktike da podstakne EU da „brže, jače, bolje“ pomogne Srbiji, teško je proceniti. U svakom slučaju, svaka pomoć u teškim vremenima je dragocena, bez obzira na to odakle dolazi i kolika je njena materijalna vrednost, pa čudi praksa srpskih vlasti da favorizuju bilo koju „stranu“, u ovom slučaju, Kinu.
Unija je, bez sumnje, u proteklih pola decenije činila greške, ne posvećuju ponekad dovoljno pažnje regionu. Zanemarivanje Zapadnog Balkana, uključujući Srbiju, delimično je posledica unutrašnjih kriza – ekonomske, političke, migrantske… koje i dalje muče EU. Dakle, i na Beogradu i na Briselu je da kada pošast zvana covid-19 prođe pokažu iskreniji pristup u međusobnim odnosima – što podrazumeva konkretne podsticaje Unije da Srbija istraje na putu ka dobijanju „ulaznice“ u „evropsku porodicu“, kao i spremnost nadležnih u našoj državi da, posle mnogo odlaganja, ispune brojne „domaće zadatke“ iz domena demokratije.
A što se odnosa sa Kinom tiče – niko ne brani Beogradu da očuva bliske veze sa Pekingom, ukoliko će građani obeju zemalja imati koristi od toga, i uz poštovanje diplomatskog bontona, po kojem ne bi trebalo deliti prijatelje na prijatelje prvog i prijatelje drugog reda – što je činjeno u slučaju aktuelne pandemije.
