Godinu dana pre ubistva, a 11 godina od prvih masovnih demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića, u subotu, 9. marta 2002. godine Đinđić je u sklopu turneje reformske Vlade pod nazivom „Srbija na dobrom putu“, boravio sa saradnicima u Vranju. O tome su u izdanju od 15. marta 2002. godine izveštavali i novinari tadašnjeg lokalnog nedeljnika Slobodna reč.
Tadašnji premijer Zoran Đinđić u Vranje je došao u pratnji ministra za privredu Aleksandra Vlahovića, ministra urbanizma i vodoprivrede Dragoslava Šumarca, ministra poljoprivrede Dragana Veselinova, ministarke za saobraćaj i telekomunikacije Marije Rašete Vekosavljević, kao i ministra kulture Branislava Lečića.
Petoro ministara i premijer su obišli radove na deponiji Meteris i brani Prvonek, posetili su pripadnike Žandarmerije u selu Ristovac, susreli su se sa predstavnicima albanske nacionalne zajednice sa juga Srbije, među kojima je bio i današnji narodni poslanik Šaip Kamberi.
Sastali su se sa zdravstvenim radnicima, polaznicima Škole animiranog filma (ŠAF), a na večernjoj tribini u Pozorištu Bora Stanković izlagali su njihovo viđenje „Srbije na dobrom putu“ i, kako se navodi u tekstu tadašnjeg lista Slobodna reč, otvoreno razgovarali sa građanima Vranja.
Iz tekstova se može videti da je Vlada Zorana Đinđića za kapitalni projekat izgradnje brane Prvonek u 2001. godini izdvojila 30 tadašnjih miliona dinara, a u 2002. godini 220 miliona.
Škola animiranog filma „poput onih u svetskim metropolama“
Kako su tada izvestili, ŠAF je za Đinđića bio pozitivno iznenađenje, i nije očekivao da Vranje ima tako uspešnu školu animiranog filma, kakva se „uglavnom može sresti u svetskim metropolama“ poput Njujorka, Londona, Pariza…
Vranje je 2002. godine, za razliku od većine ostalih gradova u Srbiji bilo i dalje „socijalističko“ i pominjalo se uvođenje takozvanih „privremenih mera“ u opštinama gde DOS nije na vlasti.
Bez sastanka sa Miretom, SPS u Vranju „cena demokratije“
Međutim, Đinđić je bio izričit i naveo da to sa Vranjem nije slučaj, jer je drugačija vlast na lokalu jednostavno „cena demokratije“. To bi, kako je govorio, bio loš signal jer se prinudna uprava uvodi samo ako postoje zakonski uslovi, a to znači da ne funkcioniše Skupština opštine, njeni organi, da nema dovoljnog broja odbornika.
„Moram da podsetim da smo i mi u nekim opštinama 1997. godine pobedili i ostali na vlasti uprkos tome što je republička vlast bila u rukama socijalista. Oni su ‘tolerisali’ Beograd, Niš, Kragujevac, Čačak… I ne bi bilo u redu da mi sada kažemo da ćemo svuda gde je pobedio SPS uvesti prinudnu upravu“ – govorio je Đinđić u Vranju.
Novinski izveštaji boravka petoro ministara i premijera u Vranju pokazuju da se nije sastao sa tadašnjim rukovodstvom Opštine Vranje i Miroljubom Stojčićem.
„Zavladala euforija, socijalisti prestajali da budu socijalisti“
Profesorka srpskog jezika i književnosti je Nela Dimitrijević, je u izjavi za portal Slobodna reč pre dve godine, na godišnjicu ubistva Đinđića, kao aktuelna potpredsednica lokalnog odbora Demokratske stranke, objasnila da je u periodu posete premijera Vranju bila novinarka Radio-televizije Vranje.
Prema njenim rečima, iako tada nije bila član ijedne partije, bila je opoziciono usmerena još od studentskih protesta protiv režima Slobodana Miloševića. Kaže da se u redakciji „to znalo“, te da svaki put kad bi dolazio neki „važan gost“, nju nisu slali na teren.
Nikada neću zaboraviti euforiju koja je pratila njegov dolazak i sva naša velika očekivanja. Čak i oni koji su do tog trenutka bili socijalisti, tada su prestali da se izjašnjavaju kao socijalisti i počeli su navijaju za njega. Bio je drugačiji. Eto, mislim da neki premijer nije u poslednjih 15 godina posetio ŠAF – rekla je Dimitrijević.
Lokalni mediji slobodniji pre 20 godina?
Prema rečima ove bivše novinarke, na lokalnoj medijskoj sceni desio se „radikalan zaokret unazad“. Ističe da su o boravku tadašnjeg premijera, koji je bio „drugačijeg ubeđenja i opredeljenja u odnosu na lokalnu vlast“, ipak objektivno izveštavali i lokalni mediji koji su nosili etiketu okrenutosti SPS-u. Ističe da to ne znači da je stanje u medijima 2002. godine bilo sjajno.
Kako je objasnila, bilo je cenzure ali je „ipak poneka informacija mogla da prođe“, dok su u ovom trenutku ti mediji potpuno zatvoreni za sve što je na bilo koji način drugačije od zvaničnog režimskog stava.
Pročitajte više:
Kamberi, Dimitrijević i Janjić: Prekinut zalet u budućnost, usledio radikalni zaokret
