Autorski tekst urednice Kosovo Sever Portala Tatjane Lazarević izvorno je objavljen 14. oktobra 2021. godine na portalu KoSSev, a originalnu verziju možete pogledati ovde >>>
Srca Srba sa Kosova krvare već 21 godinu, ali su tu tugu duboko u sebi zaključali i utamničili, baš kao i svoju sudbinu, jer niko bolje od Kosovaca nije naučio da u tamnom vilajetu liže svoje rane, vekovima ako treba.
„Predsedniče, čuli ste ove hrabre momke šta su rekli, ja ću vam samo reći samo jednu stvar u ime svih njih – da ćemo se mi sledeći put braniti do kraja, do smrti“ – poručio je Milan Radoičić juče u Raški.
Od te smrti se nije odbranio Oliver Ivanović 16. januara 2018, zbog čega je Aleksandar Vučić, kao i juče, hitno sproveo javnu akciju umirivanja Srba. Od Raške je tada produžio ka Banjskoj, gde je ispred manastira uputio tri poruke: Srbi da ostanu, budu bezbedni, a on će se boriti protiv kriminala u sopstvenim redovima. Odatle je došao u Kosovsku Mitrovicu sa porukom da srpska politika mora da bude politika mira sa Albancima. Umesto da da oružje, Srbiji je bolje da pomogne u davanju novca za škole, vrtiće i zdravstvene ustanove, dok će predsednik da pomogne razgovorom, tada – sa Tačijem, a neko drugi, kazao je, sa Haradinajem.
Kamere su se potom premestile u Laplje Selo, popisujući zahteve iz mase koja se tiskala da ih sasluša predsednik uživo: posao, traktor, jagnjad, lekar, škola, overa dokumenata, zaustavljanje prodaje imanja, napadi… Oni u centralnoj Srbiji, koji Kosovo nikada nisu posetili, mogli su uživo da vide na šta liče srpska geta i ljudi željni Srbije.
Željni srpske uniforme, pohitali su juče u kasarnu u Raški zahtevajući da to iskažu isključivo ispred kamera.
Zbog dvoglavog orla sa krunom na glavi i ukrštenim mačevima na štitu, srca Srba sa Kosova krvare već 21 godinu, ali su tu tugu duboko u sebi zaključali i utamničili, baš kao i svoju sudbinu, jer niko bolje od kosovaca nije naučio da u tamnom vilajetu liže svoje rane, vekovima ako treba.
Kakva je ova naša, nešto bliža sudbina? Izbora u nedelju? Nalepnica preko jednog drugog grba – sa četiri ocila i tri velika slova? Srpskih gradonačelnika i ministra u kosovskoj vladi koji su juče predložili da vojnici i policajci uđu da brane narod u trenerkama, ako ne mogu u uniformama Vojske Srbije? Naroda koji ima samo jednu zemlju?
Onih koji su zbog kapi koja je prelila čašu i kristalne noći na Severu, zbog herojske odbrane golorukog srpskog naroda pred bojevom municijom ludaka i psihopate Kurtija i prve kapi prolivene srpske krvi na Kosovu, pohitali da se iza tamnog vilajeta, u slobodi, i pod reflektorima požale vrhovnom komandantu?
Pod uslovom da nismo prisustvovali teatru apsurda, na ovakvu dijagnozu odgovor se lako nameće: Skidaju se nalepnice sa državnog grba i oznake SRB, napušta se kosovska vlada i gradonačelnički kabineti, nema izbora u nedelju u opštinama sa srpskom većinom.
Četvrti odgovor na pitanje „šta dalje?“ moguće je da bude „ovakav“ ili „onakav“. Kako i reče Vučiću vođa iz Kosovske Mitrovice sa jed(i)nom zemljom a višestrukim funkcijama: „Mi moramo da branimo život i budućnost, a kako – videćemo“.
Izvesno je da niko od nas koji ostajemo ovde, „neće da nosi suknju“, čak ni mi koje se u njima lepše osećamo. A do nedelje, videćemo.
