Mladi pisac i audio-vizuelni umetnik Stefan Mihajlovski doživeo je da u trećoj deceniji 21. veka njegov roman bude spaljen – od strane majke koja ga je pronašla kod sina. Još uvek je nem zbog ovog i slučaja kada je druga majka iz istog razloga dete zaključala u sobu, kaže on u intervjuu za portal Slobodna reč. Sa njim smo razgovarali o novoj predstavi Pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju koja je rađena po motivima iz njegovog romana, navodnom odustajanju od „trke“ za NIN-ovu nagradu, toksičnom maskulinitetu koji ne zaobilazi ni gej zajednicu, najavljenom romanu „Seks dejt aplikacije i druge devijacije“ i dr.
Slobodna reč: Prošle su dve nedelje od premijere predstave Pozorišta Bora Stanković u Vranju, „4 zida ili tragikomedija o karantinu“ u režiji Stevana Bodrože, rađene u koprodukciji sa Festivalom Merlinka, po tvom romanu, koja je već reprizirana dva puta. Kakvi su tvoji utisci i kakve su bile reakcije koje su stizale do tebe? Da li planiraš da pogledaš sledeću reprizu u Vranju?
Stefan Mihajlovski: Predrag Azdejković me još pre dve godine pozvao sa željom da producira predstavu prema motivima mog romana „14 dana karantina“. To je bio prvi put da sam pristao istog trenutka, čak i bez da pitam koliki je honorar koji smo tek kasnije dogovorili, jer Jakšu i Vuka obožavam kao likove, a u Peđu imam poverenje. Pored njega, moram zahvaliti i Mikiju Aranđeloviću koji je prvi čitao knjigu, pa i predložio adaptaciju.
Iako je rad na predstavi trajao duže od očekivanog, sudeći po reakcijama sa premijere, mislim da je ekipa napravila predstavu koja će imati dug vek. Tome ide u prilog i da su sva tri igranja rasprodata. Ono što je meni kao autoru bilo važno, iako se u kreativni proces nisam mešao, jeste da pozorišna adaptacija zadrži duh romana, koji sam inače napisao za manje od mesec dana tokom vanrednog stanja i za koji garantujem da je moje najkvalitetnije delo do sada.
Posebnu zahvalnost upućujem Bojanu Jovanoviću i Marku Nikoliću jer su prihvatili da igraju Jakšu i Vuka. Čujem da su pomerne granice postavljanjem kvir likova za protagoniste u Pozorištu „Bora Stanković“ i to me izuzetno raduje! O, da – i kostim je fenomenalan! Zapravo, sve je čista katarza. U kontaktu sam, pogotovo sa glumcima. Obećali su mi najbolju papriku i zagarantovan provod kada dođem, tako da je moguće je da ću posetiti Vranje tokom marta.
SR: Roman „14 dana karantina“ si 2021. povukao sa konkursa za Ninovu nagradu zajedno sa drugim piscima, zbog žirija. Šta se desilo?
SM: Kada pričamo o tome, desila se mini medijska manipulacija. Jesam bio razočaran dobitnikom te sporne godine, tj. delom za koje je nagrađen, jesam bio na strani „bojkotaša“ podrškom dr Igoru Perišiću kada je cela priča završila kao sudski spor, ali nikada nisam povukao roman iz konkurencije. Zapravo, istina je sledeća – nikada nisam ni konkurisao. Ne samo za NINovu nagradu, već za bilo koje književno priznanje.
Moj razlog tome je stav da se ne može ozbiljno i studiozno pročitati oko 200 romana, od kojih većina stigne pred kraj godine. Uvek će neko biti oštećen. Eto, recimo, „Deca“ Milene Marković su zasigurno zaslužila pobedu, ali mislim da je bilo dosta grešaka kada je u pitanju uži, pa i najuži krug. Znam kolika je odgovornost pročitati „samo“ 90-ak kratkih kvir priča za koje sam član žirija i ne ogrešiti se, a kamoli toliku količinu teksta koja je pred NINovim žirijem.
SR: Naveo si u razgovoru za medije da je stvaranje romana „Ispod grla“ bilo prilično „fem“, a „14 dana karantina“ „f*ck boy naracija“. Koliko je zahtevno izvući likove iz hetornormativnosti i razbiti „toksični maskulinitet“ – ili ga pak prikazati, kao i posledice koje on nosi?
SM: „Toksični maskulinitet“ možete pronaći i kod gej zajednice, nije „pupčanom vrpcom“ vezan samo za one koji su heteronormativni. „Ispod grla“ i „14 dana karantina“ razlikuju se po mnogo čemu. Za početak, „Ispod grla“ bih ponovo napisao, jer danas vidim mnogo „repova“ koji ne pripadaju tako moćnoj ideji. Ipak, čitaoci ga i pored tih grešaka najviše vole, najprodavanije je moje delo, kažu i „najiskrenije“, postoji visok nivo identifikacije i povezanosti, upravo zbog teme koja je univerzalna – kako prepoznati psihopatu.
Mazohizam na svakoj stranici. Žrtvu, spasioca i progonioca prepoznaćete kod svakog od trojice protagonista. A sad, kad pitate koliko je zahtevno… Bio sam prilično psihički loše dok sam pisao „Ispod grla“. Skoro da se procesa i ne sećam zbog prekomerne doze alkohola koju sam tada unosio. Tako da je za moj organizam bilo prilično zahtevno.
SR: Tvoja knjiga „Ispod grla“ govori i o nasilju u istopolnim vezama, a prvi si čini mi se u Srbiji koji je pisao o tome. Naveo si za medije da autori generalno nisu spremni da izađu sa kvir delom, a kao drugi problem da veliki izdavači često gledaju na takva izdanja kao nešto neisplativo. Zakon o nasilju u porodici ne prepoznaje istopolne veze. Koje su sve prepreke postoje kada govorimo o nasilju u istopolnim vezama?
SM: Pozovete nadležne organe i oni vam kroz smeh kažu „pa ti si muško, zašto se nisi branio?“. Mislim da je ovo dovoljan odgovor.
SR: Na masteru si pod mentorstvom Vuka Ršumovića i Dragana Bjelogrlića, razvijao koncept za seriju „Ispod grla“ inspirisanu motivima iz tvog istoimenog romana. Na Weekend Media Festivalu u Rovinju, glasovima publike sjedinjenim sa ocenama stručnog žirija, zauzeo si drugo mesto za najbolji koncept buduće serije u regionu. Šta se dešava s tim?
SM: Produkcijama je taj projekat i dalje visok rizik. „Kad bi moglo ovo da se ublaži“, „kad bi moglo ovo da se izbegne“,“joj, može li bez ovog“, „uh, ne znam da li će se vratiti pare“, „ko će to da gleda“. Dobio sam pozitivan odgovor sa jedne strane, ali oni traže koprodukciju. U fazi sam kreiranja novog koncepta za originalnu telenovelu. Možda taj format brže prođe, a od „Ispod grla“, naravno, ne odustajem. Uvek sam išao stepenik po stepenik, bez preskakanja koraka. Bogu hvala, sve što sam želeo na profesionalnom planu mi se ostvarilo. Verujem da će tako biti i u ovom slučaju.
SR: Kakvi su tvoji planovi za dalje… da li pripremaš petu knjigu ili se možda vraćaš na TV?
SM: Sa televizije sam pobegao i ne planiram da se vratim bez određenih uslova koji nisu toliko vezani za visinu honorara, koliko za autorsku slobodu. Čak odbijam gostovanja na televizijama koje očekuju da kažem nešto što bi se njihovoj uređivačkoj politici dopalo, jer, kažu, „tako se dobija prostor“. Poštujem domaćine, ali ne idem u kuće gde će me cenzurisati, vređati, a za mene su takvi zahtevi ništa drugo sem uvrede.
Što se tiče pete knjige, izlazak romana „Seks dejt aplikacije i druge devijacije“, planiran za februar, odložen je, jer mi se korice nisu dopale. Čim se to sredi, čitaćete priču o dečku koji pronalazi oženjenog političara na Grindru i sa njim stupa u vezu. Upoznaćete licemerje, dvostruke standarde i još mnogo toga sa čim se bori autovan deo LGBT+ zajednice.
SR: Govorio si o odbijanjima „važnih ljudi“ da knjigu predstaviš u njihovom gradu, jer nisu hteli da imaju posla sa „pe*erskim projektima“. Kako se nosiš sa tim i sa vešću da su neki roditelji deci spaljivali tvoje romane, ili ih grubo kažnjavali, umesto da sa njima razgovaraju?
SM: Nosim se tako što poslušam Vladetu Jerotića kada kaže da je „velika veština umeti razgovarati sa čovekom“. I zaista, sve pokušam da rešim razgovorom, međutim, sa „usijanim glavama“ ponekad je nemoguće. Trudim se da budem apsolutni pacifista. Što se tiče nemilog događaja spaljivanja mog romana od strane majke koja ga je pronašla kod sina ili one koja je svoje dete zaključala u sobu iz istog razloga – još uvek sam nem. Zakazali smo za 6. mart javni razgovor u Prajd info centru na tu temu, pa ću do tada verovatno znati šta da kažem.
Biografija
Pisac i audio vizuelni umetnik. Rođen je 18. septembra 1996. godine u Vršcu. Diplomirao je na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Autor je romana „14 dana karantina“, „Ispod grla“, „Lice današnjice: (Auto)biografija kolektivne (ne)svesti“ i „Devojka za udaju“.
