VRANJE – Treće festivalske večeri Borinih pozorišnih dana ansambl Gradskog pozorišta Semberija iz Bijeljine odigrao je Čehovljev komad „Ivanovo samoubistvo“, u režiji Davida Alića, a vranjska publika je predstavi dala ocenu 4.00. Alić je nakon izvođenja u društvu glumice Mione Marković (Ana Petrovna) i glumca Ivana Petrović (Ivanov) sa dramaturgom Goranom Ibrajterom razgovarao o stvaranju ovog komada.
Kako je rekao Ibrajter, prethodnih večeri su potezani pištolji koji nisu opalili (u predstavi Pučina i Ana Karenjina), ili kad su opalili promašili su, dok je treće večeri pištolj „opalio i izvršio svoju dramsku radnju“. David Alić je, naveo je, u svojoj intervenciji na tekstu povezao motiv Ivanova sa filozofskim razmatranjem Albera Kamija o samoubistvu, te ga je upitao „Da li će ti biti žao ako umrem?“, na šta je režiser odgovorio „da bi mu bilo izuzetno žao, kao što bi mu bilo žao smrtni svake osobe“.
„Čin samoubistva prouzrokovan je nesrećama. Smatram, sa svojih skromnih 28 godina, da u poslednje vreme ljudski život prestaje da se vrednuje kao nešto najsavršenije što čovek može da spozna“ – započinje.
Prema njegovim rečima, upravo iz tog razloga mu je žao svakog izgubljenog života, bez obzira na to kako se taj čin dogodio.
„Ne smemo zaboraviti vrednost života, iako je on postao kao ponuda u restoranu, jedan vredi manje, drugi više… moramo se zapitati..“ – dodaje.
Ibrajter je prokomentarisao da smo prethodnih festivalskih večeri gledali priče o nesrećnim porodicama, ali je sada razlika u tome što je u centru pažnje bio muški lik, a na sceni je bila i nesrećna žena, koja „možda čini kontrapunkt u odnosu na dosadašnje junakinje“. Ona umire, ali se otima za život, osuđena je na smrt, ali želi da živi, i na kraju se pojavljuje bez šminke koja odiše samrtničkim senkama do te završne scene.
Glumica koja igra Anu Petrovnu, Miona Marković, kaže da su se u radu na predstavi složili da je lik Ane „sahranjen od strane sviju, iako je ona i dalje živa, dok ona na neki način infantilno i dalje voli taj život“.
„Ona se bori, zaljubila se u čoveka zbog koga je sve ostavila. Njihov brak traje pet godina, kada on počinje nju da ne voli, i biva neveran. Ona sebi mora da objasni razlog zašto je ona živela, zbog toga ne da na tu ljubav, jer ta ljubav predstavlja razlog života, ako se ispostavi da ni ljubav nije bila prava onda kao da ona nije ni živela“ – istakla je.
Podsetila je da je njen lik u četvrtom činu, gde „više nema samrtničke šminke“, ona zapravo duh, i na sve gleda blagonaklono i sa osmehom, „Maja joj više ne smeta i to je neki drugi svet“. Ibrajter je dodao da samim tim Ana Petrovna ostaje „čedna junakinja koja ne nosi stigmu poput Sofke, Jovanke, Ane Karenjine“, kao i da imamo empatiju prema njima, ali da je u ovom slučaju empatija potpuna.
„Trudili smo se da je zaprljamo, ali uvek se otrgne tome. Najveći deo teksta koji govorim jeste iz originalnog komada Čehova, osim tih par replika iz trećeg čina gde govorim: ‘Više te ne palim’… time smo hteli da je zaprljamo, jer da možda Ivana više ne privlači osoba na samrti. Možda ona to očekuje od njega“ – dodala je Markovićeva.
Dramaturg Bojan Tasić imao je opasku da način na koji Ana luta kao duh među likovima na sceni, njena čednost i neuprljanost, asociraju na ofeliju, na šta je Alić odgovorio da mu to laska, kao i da su razgovarali o toj „hamletovštini“
„Sigurno celo delo ‘Hamleta’ jeste bilo u nekoj dalekoj asocijaciji no nismo se bavili time. Ono što mogu zaista da kažem, to Mionino lutanje u poslednjem činu, jeste neka neizbežna smrt, tj blizina smrti koja je nadomak nas, miluje nas, te se u interpretaciji dolazi do toga da je ona možda srećna i zadovoljna što se sve to okončalo. Sve njene patnje su završene smrću koja dođe kao olakšica. Miona bi mogla biti taj reprezent smrti, ali razgovora o ‘Hamletu’ nije bilo“ – rekao je Alić.
Međutim, dodaje da su se bavili time šta Ivan čita, a Čehov daje indikaciju da Ivanov čita „Hamleta“, i da to svakako nije slučajno uradio.
„Postoji pitanje u njemu koje smo mi hteli da sprovedemo u trećem činu kada Ivan ima monolog sa pištoljima, gde i sam kaže da ili ne, tj. hamletovsko ‘biti ili ne biti’. U tom trenutku ‘biti ili ne biti’ je pitanje i usud svakog od nas. Veličina tog pitanja je nešto čime se bavimo u predstavi“ – kaže režiser.
„Niko ne trpi temu samoubistva“
Dramaturg Goran Ibrajter podsetio je da Alber Kami esej Apsurd is samoubistvo počinje rečenicom da postoji samo jedan filozofski problem – samoubistvo, ali da pozorište „baš ne trpi taj čin“, niti se, kako je rekao, filozofija time previše bavila.
Alić dodaje da „niko ne trpi temu samoubistva“, iako se ona itekako dešavaju, ali i da nije čudno što se ta tema poklopila kod njih u radu, „ako doživljavamo Čehova kao pisca realizma“, a sa druge strane Kamija koji govori o filozofskom samoubistvu, tj. apsurdu.
„Bilo mi je zanimljivo da li danas dolazi do toga da čin samoubistva i realizam koji mi živimo jeste apsurd o kojem je pisao Kami. Sa druge strane imamo Čehova satkanog od strasti. Postavio sam sebi pitanje, da li je ovo spojivo? Čak smo i tokom procesa sebi postavljali pitanje, šta znači samoubistvo. U tome nam se otvara i sam Ivanov“ – objašnjava on.
Komentarišući da smisao života i motivaciju junaka da postupaju na određeni način prepoznamo kada to vidimo na sceni, Ibrajter ističe da se to nama dešava u životu, ali da u „prašumi loših motiva, ambicija, zaista ostaje strahi mora se tražiti rešenje“.
„Sve priče sa nesrećama jesu putevi prema katarzi, oslobođenju i pravom smislu življenja“ – kaže on.
Markovićeva dodaje da oni jesu pravili predstavu o samoubistvu i zaista su pisali oproštajna pisma, i to ne samo ova koja proigraju u predstavi, te da su iz toga shvatili koliko je teško staviti se u tu poziciju.
„Plačeš jer zapravo voliš život, zbog toga ova predstava slavi život. Doživljavam Ivanova kao čoveka koji je svhatio da ako umre, sve će biti rešeno, u četvrtom činu je srećan što je propao jer je rešenje toga da se ubije. Kraj je tužan, ali kada se osvrneš na sve iza, život je lep“ – ističe ona.
Petrović smatra da si pomogao i sam sebi ako nekome pomogneš, i dodaje da su ovom predstavom hteli ljude da podseteo na lepotu življenja, „da posle predstave nekome kažu da ga vole, učine nešto lepo“. Kako kaže, njije je pomogla predstava dok su je stvarali.
„Ona je kolektivni čin, te mi pred svaku predstavu izgovorimo reč: ‘Život!’ što je nama poruka pred predstavu, ali i publici posle predstave“ – zaključuje.
