U ponedeljak ovaj poslednji skrenuo mi je pažnju veliki naslov „Sankcije SAD Vulinu zapečatile sudbinu“, na naslovnoj strani lista „Danas“.
Na istoj strani komentar advokata Bože Prelevića: „Šta je on lično, nije bitno, ali to što se baš on predsedniku države sviđa za mesto prvog čoveka BIA je tragedija jednog naroda koji se davi u plićaku zabavljen glupostima“.
Onda sam se prisetio njegove posete Vranju od pre petnaestak godina, kada on nije bio u vlasti, već samo predsednik Pokreta socijalista. Ovaj đak Mirjane Marković tada se pripremao za uloge koje danas žestoko koštaju Srbiju.
Tada mi se novinar jedne lokalne televizije u Vranju, naravno režimske, požalio šta mu se dogodilo pri tom prvom susretu sa Vulinom. Vođen onom narodnom „pametan piše – lud pamti“, zabeležio sam njegovo kazivanje.
„Kako su mene odredili da pratim njegov boravak, telefonom sam pozvao PR službe Pokreta socijalista i zamolio da tokom posete, snimimo jedan kraći intervju. Ljubazna koleginica je prihvatila moju molbu, a meni je ostalo da pripremim 3-4 pitanja“, ispričao mi je kolega.
Kada je poseta privedena kraju, kamera je bila spremna za snimanje intervjua. Kolega nastavlja šta se dalje dogodilo.
„U to trenutku prilazi mi Vulinova piarka i pruža mi nekakav list hartije. Pitam je „Šta je ovo?“, a ona odgovara: „Kako šta je, pa pitanja za predsednika Vulina. Tu je sve. Ti samo čitaj, a on će da odgovara“.
„U tom trenutku mi je pao mrak na oči“ – nastavlja kolega. „I dok sam razmišljao šta da radim, da odustanem ili…, prišao mi je Vulin i zahvalio se što smo tražili intervju sa njim. Onda sam ja čitao ta njihova pitanja, a on je odgovarao“.
„Od bruke i sramote više se ničega ne sećam. Znam samo da sam toga dana gledaocima napravio veliku podvalu, a pljunuo na moju novinarsku karijeru“, završio je kolega.
Juče sam ga pozvao telefonom i podsetio na ovaj događaj.
„Iriću, pusti Vulina, nemoj da me podsećaš na bruku“, a na kraju je usledila britka kolegijalna psovka.
