Izmeštanjem glavne stanice na Novi Beograd i potencijalnim ukidanjem stajališta „Autokomanda“, poručuje im da ih ne želi. Kako drugačije shvatiti ovakav „razvoj“ prestonice? Kako drugačije shvatiti to da će Vranjanci koji idu u Klinički centar Srbije možda morati da obiđu ceo Beograd da bi mogli da se leče? I da će za sve to morati još više da plaćaju?
Beograđani već punih deset godina čekaju novu autobusku stanicu. Ipak, privatizacija Beograda, osim što daje primer političkim elitama i u drugim gradovima, ne utiče samo na građane Beograda, već u mnogome i na celu Srbiju. Dok ekonomski tigar luta negde Srbijom, po njoj se gradi po principu – koliko staje u partijski džep, a po pravilu to obično znači još veće probleme za obične građane.
Izmeštanje autobuske stanice je samo jedna od mnogih posledica izgradnje „Beograda na vodi“, koji slobodno možemo nazvati privatnim gradom. Jer, stan čiji kvadrat košta 10.000 evra je za devedeset posto građanki i građana Srbije nepriuštiv. Ruši se most, izmešta saobraćaj, uništavaju kulturno-istorijski spomenici kao što su Sajam i Generalštab, radi se sve da bogati imaju savršen pogled, ne budu ugroženi javnim saobraćajem i da se osigura da tom naselju nema pristup niko ko nije blizak partiji i nema pune džepove.
Tako najnovijom odlukom zbog izmeštanja autobuske stanice na Novi Beograd, planira se ukidanje stanice Autokomanda. Svako ko je kao i ja došao u Beograd iz nekog malog grada ima sigurno mnogo sećanja, ali i najbolje shvata značaj ove stanice. Osim što je to stajalište simbol studentskih torbi, čekanja tegli ajvara, pita i domaćeg kajmaka, ono predstavlja i najlakšu poveznicu sa drugim delovima grada. Izmeštanje stajališta, osim otežavanja fizičkog pristupa gradu, će značiti i duža putovanja, a samim tim i veću cenu karata za putnike.
Povratna karta od Beograda do Vranja sada košta oko 50 evra. Prosečna plata u Vranju je za 200 evra manja od republičke. Putovanje do Beograda je za stanovnike Vranja i sada luksuz i svako novo povećanje cena će sigurno pogoditi porodični budžet.
Osim nepristupačnosti grada i novih izdataka, važno je i da razumemo razloge zbog kojih ljudi sa juga putuju u srpsku prestonicu. Najveći broj putnika iz Vranja su studenti koji zbog školovanja putuju u Beograd. Odmah posle njih su oni građani koji idu na zdravstvene preglede u Kliničkom centru Srbija.
Vranje, kao i većina manjih gradova u Srbiji nema dovoljno zdravstvenih radnika, pogotovo specijalista. Mnogi dijagnostički i specijalistički pregledi u Vranju nisu dostupni. Kao grad u kome najveći broj ljudi umire od raka ili kardioloških problema, veliki broj građana zapravo u Beograd putuje da bi se lečili od komplikovanih i teških bolesti. Za Vranjance glavni grad uglavnom nije destinacija za zabavu ili izlet.
Jedini način da javnim prevozom stignu do Beograda je autobus. U njega najčešće odlaze da bi se školovali ili lečili. A šta im na to Beograd poručuje izmeštanjem dolaznih perona i ukidanjem stajališta „Autokomanda“? Poručuje im da ih ne želi. Jer kako drugačije shvatiti da „razvoj“ jednog grada predstavlja opterećenje stanovnicima drugog grada. Kako drugačije shvatiti to da sada većina građana koja ide u Klinički centar Srbije mora da obiđe ceo Beograd da bi mogli da se leče? Ili da će za sve to morati još više da plaćaju?
Beograd za sve nas, uključujući i beograđane, izgleda treba da bude jedna velika obilaznica. On treba da bude dostupan raznim šeicima, američkim milionerima, partijskim profiterima samo ne građanima. To je najbolji primer patritoizma koji gradonačelnik Beograda predstavlja. Patriotizma za pare ne za ljude.
Razvoj za neke, muka za većinu. I to je model ponašanja i prema Vranjancu kao i Lazarevčaninu. Obodi Beograda za vreme toplotnog talasa nemaju vodu, ali ima vode za zalivanje parka u „Beogradu na vodi“. Autobusi na ulicama Beograda često gore. Ulice su raskopane, stalno senešto radi, ali i dalje vam život prođe u prevozu.
Vranje je jedan od gradova koje Srbija koristi kao oaze za davanje para stranim investitorima koji po pravilu odu čim te investiticije presuše. Fabrike žive dok žive subvencije, dok sve ostalo propada. Beograd takvim gradovima još uvek nešto nudi. I ako je to što im nudi osnovno, kao što je škola i zdravlje, to običnom građaninu i fali. Jer, ako niste videli skoro ekonomskog tigra, najbolje je da pogledate gde su oblizanice za normalan život u Srbiji.
Da ne bismo obilazili našu zemlju, moramo da se borimo za budućnost u njoj. Budućnost u kojoj ukidanje jedne stanice ne znači teži put do bolnice i škole. Jer svaka druga budućnost je besmislena.
