„Mahova pekara“ u Prijepolju otvorena je pre oko 120 godina, a njen vlasnik, Salko Bajramović (60), za Slobodnu reč kaže da mnogi dođu u ovaj grad, naročito oni koji se upute ka Crnoj Gori, na letovanje, samo kako bi svratili u pekaru i pojeli čuvenu komplet lepinju sa ćevapima. Dnevno se u Salkovoj pekari proizvede i do 1.500 lepinja, a ovaj broj varira u zavisnosti od narudžbina i doba godine.
Pekara je počela sa radom još pre Drugog svetskog rata, i menjala je vlasnike.
„Ova pekara postoji oko 110 do 120 godina, ne zna se tačno. Posle Drugog svetskog rata počeo je tu da radi, sada pokojni, Mahmut Maho Mujagić, i po njemu je ova pekara postala čuvena. To je bio vrhunski pekar koji je u njoj radio sve do smrti, do 1991. godine. Maho je bio veliki prijatelj sa mojim ocem, a moj otac je, isto, bio pekar, pa je znao da sa Mahom često radi i da ga menja. Tako sam i ja u pekaru dolazio kao momčić, kao dečak, sa ocem. Otkad znam za sebe, ja sam u pekari“ – priča Bajramović.
Specijalitet koji se služi u ovoj pekari je – komplet lepinja sa ćevapima.
„U lepinju se stave kajmak i jaje, i po želji jagnjeća moča – odnosno moca ili pretop, kako je ko već zove. I služi se sa ili bez ćevapa, opet po želji. Znam da se u Užicu i na Zlatiboru stavljaju više ti pretopi, ali ovde ljudi više vole bez. Možda 30 odsto ljudi voli, a 70 odsto ne. Mi stavljamo ćevape u taj komplet, po tome smo poznati. To je naš specijalitet. Pravimo i hleb, domaći, pravi, bez aditiva“ – priča sagovornik Slobodne reči.
Na pitanje o broju proizvedenih lepinja, kaže da se sada, u letnjem periodu, u njegovoj pekari, proizvede i do 1.500 komada dnevno, što zavisi i od onih koje se poručuju, ali i od doba godine.
„U ovom, letnjem, periodu proizvedemo i do 1.000 komada svakog dana. Sada, ovih mesec dana, ide udar, koji počinje u julu i traje do, otprilike, 20. avgusta. Zimi se to prepolovi. Mada zavisi od narudžbina, jer lepinje vozim i na Zlatibor već 20 godina. Tako da broj lepinja koje proizvedemo dnevno ide i do 1.500“ – ističe Bajramović.
Pekara radi tokom cele godine, „sem prvog januara i dva Bajrama“.
„Zvanično radimo do ponoći. Ali, sada da vi dođete kasnije, pustiću ja vas u pekaru i uslužiću vas“ – govori Bajramović.
Prema njegovim rečima, kvalitet i odnos prema kupcima je ono što ljudi prepoznaju.
„Dolaze ljudi ovde zbog kvaliteta – zbog ove prijepoljske lepinje koju pravimo, a i zbog ćevapa. Nije to neki moj izum, ta prijepoljska lepinja postoji, sigurno, sto godina, ona je drugačija od svih. Nema tu nikakve tajne. Radimo na turskoj peći, treba da je testo mekano. To je samo pekarska veština i iskusni ljudi koji stoje pokraj peći. Otkako je Prijepolja, oduvek je bila ovakva lepinja“ – govori Salko Bajramović.
Sudeći po pričama meštana, mnogi svrate u Prijepolje samo kako bi u Salkovoj pekari pojeli ovaj gurmanski specijalitet.
„Imamo mi, u Prijepolju, tradiciju dobrih lepinja i ćevapa, oduvek. Ljudi svraćaju, ko prolazi ovim krajem, ko ide za Crnu Goru i pođe na more, ručaju ovde, odu i, kad se vraćaju s mora, opet dođu. To je meni dokaz da radimo posao kvalitetno i onako kako treba. Pored toliko kafana, ulazi se u grad, dovde, i pored problema sa parkiranjem. Znači da smo to, valjda, zaslužili kvalitetom“ – govori Salko.
Dodaje da je ova pekara porodični biznis. U njoj radi sa sinom Amerom, suprugom Mirelom i još nekoliko radnika – ukupno „desetak ljudi“.
„Meni je otac bio pekar, evo ja sad držim ovu pekaru ovde, brat mi drži pekaru sto metara ili dvesta iznad. Nemamo direktnu rodbinski vezu sa Mahom, ali kao da je imamo. Kažem – bio je veliki prijatelj sa mojim ocem, i ja sam sada sa njegovim sinovima. Vezani smo dosta, kao rod najrođeniji“ – objašnjava Salko Bajramović.
Sa desne strane od ulaza, na zidu pekare, nalaze se fotografije brojnih znamenitih Prijepoljaca – bivšeg košarkaša Vlade Divca, pevača Dženana Lončarevića i Ace Pejovića, nekadašnjih fudbalera Ivice Dragutinovića i Mihajla Pjanovića, i ostalih – ali i uspešnih ljudi iz raznih sfera društvenog života Srbije koji su svratili u Salkovu pekaru da pojedu komplet lepinju sa ćevapima – glumaca Vlaste Velisavljevića, Moamera Kasumovića i Vranjanca Ljubomira Bandovića, nekadašnjeg odbojkaša Vanje Grbića, novinara Branka Stankovića…
„Jedna od slika koje su okačene tamo je i ona kada je dolazio glumac poreklom iz Vranja, Ljuba Bandović. On je meni pričao da je njegov deda bio pekar i da njemu ovaj posao uopšte nije stran. Prošao dan ili dva otada, od Ljubine posete – kad dolazi njegov kolega, Zijah Sokolović. Bio je neki filmski festival, da li u Nikšiću ili Cetinju. I oni se gore sretnu i pričaju o pekari, i hvale se jedan drugome da će im fotografija biti na zidu pekare. Ponosan sam na sve to“ – prepričava Salko Bajramović.
Ističe, međutim, i šta ga je učinilo najponosnijim u dosadašnjoj karijeri.
„Najsponosniji sam na to što je u školi u Beogradu, na Dorćolu, dete pisalo zadatak na temu ‘Moja omiljena ličnost’, i napisalo da je njegova omiljena ličnost – Salko, pekar, koji pravi najbolje ćevape na svetu. Zamislite to. Meni je to ponos i veći uspeh nego što mi dođe neka poznata ličnost. Bude mi puno srce. Ili dođe dete – gleda, čudi se, radnici vade lepinje – a ono pita mamu da li je ovo fabrika lepinja“ – priseća se.
Možda i najpoznatiji Prijepoljac, i jedan od najvećih abmasadora ovog grada u svetu, Vlade Divac, košarkaška legenda koja je igrala i u NBA ligi, nalazi se na jednoj od fotografija na zidu, na kojoj se vidi kako ubacuje hleb u peć. Salko Bajramović o njemu govori kao o prijatelju kojeg poznaje „od malih nogu“.
„Pa, mi se znamo od malih nogu. Ja sam prvu novu godinu u životu, kad sam bio u sedmom razredu osnovne, slavio, sa svojim društvom, kod njega u stanu. Njegov brat Ivica je sa mnom školski drug, a Vlade je dve godine mlađi. On je svetska zvezda, ali je naš prijatelj i brat. Nije zaboravio odakle je, a toliko je dobar i jednostavan čovek ostao, i znaju to svi ovde. Kad je ovde, stalno je on sa onom istom ekipom sa kojom se družio kad smo bili mali. I Dženan je stalno tu, kao brat mi je. Jedan pekar mi skoro rekao, nisam to znao, da je Aco Pejović došao u pekaru, oko dva-tri sata ujutru, pojeo komplet, gledao one slike, bio je sam. Sve su to fini ljudi“ – zaključuje Salko Bajramović.
