VRANJE – Arbitri i fudbaleri nižih rangova takmičenja u nekadašnjoj SFRJ bili su potkupljivani novcem, video-rekorderima, čarapama, kravatama, odelima, šporetima, mašinama za pranje veša, pa i „devojkama za jednu noć“, navodi sagovornik dopisnika lista Danas iz Vranja, govoreći o nameštanju utakmica Dinama i Jumka.
Sada se fudbalske utakmice nameštaju iz interesa, zbog velikog novca, i „preko kladioničarskih lobija“, a potpuno je u zaborav pao period iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada su se mečevi na svim nivoima nameštali zbog „sportskog prestiža i iskazivanja moći ljudi okupljenih oko sporta“, navodi se u najnovijem tekstu ovog lista, Kako su u SFRJ podmićivani arbitri i fudbaleri u nižim rangovima takmičenja. Dopisnik Danasa navodi da je i tada bilo političara, kockara koji su bili sponzori, a većina klubova po provincijama je živela od tombole, „na kojoj su fudbaleri zarađivali svoje igračke honorare“.
Za Danas je govorio nekadašnji član vranjskog FK Dinamo, koji je rekao da se pred raspad Jugoslavije „igralo za keš i video-rekordere“. Prema njegovim rečima, klubovi koji su „najviše profitirali“ bili su oni iza kojih su stajale velike kompanije sa reprezentativnim imenima na prostoru bivše Jugoslavije, a osvrnuo se na ženski fudbalski klub u okviru Kompanije Jumko, koji je nastao „posle velike afere i hapšenja više lica iz muškog tima koji je potom brzo rasformiran“.
„Najmanji problem je bio da sudijska trojka dobije komplet odeće od čarapa do kravate i odela, a bilo je i zahteva da se arbitru, ako je utakmica izuzetno važna, obezbedi recimo šporet na čvrsto gorivo i devojka za jednu noć“ – kaže sagovornik Danasa.
U tekstu stoji i da su gotovo svi fudbaleri koji su tada igrali u Drugoj ligi u SFRJ koja je imala četiri grupe (Istok, Zapad, Sever, Jug), bili „najmanje profesionalci“. Imali su stipendije, a klubovi poput Dubočice, Bora, Majdanpeka, Sutjeske iz Nikšića, Poška iz Dubrovnika, Leotara iz Trebinja itd. bili su najčešće vezani za lokalnu industriju i „gradske komunističke vlasti“.
Sudilo se u korist domaćina za „flašu dobre rakije i ručak“, a onda su se pojavili ljudi iz sudijskih organizacija koji su „podigli lestvicu“, navodi sagovornik Danasa.
„U Niškoj zoni su tadašnja dva boda koštala šest metara ogrevnog drveta i muzičkog instrumenta u obliku harmonike dugmetare. Kvarenje je počelo kao benigni karijes, a onda je eskaliralo do ogromnih suma novaca“ – kaže.
Izveštači sa tih utakmica iz redakcija Sporta, Narodnih novina iz Niša i lokalnih radio-stanica su za „pojačanu“ ocenu glavnom sudiji (koji se tada jedino ocenjivao u štampi) bili nagrađivani ručkom ili večerom, dodaje se. „O letovanjima se nije ni pomišljalo, a keš je bio redak i opasan, pogotovu u vreme kada se radilo o Dojče markama„. Sudije su bili radnici iz Udruženog rada, dodaje sagovornik, koji kaže da im je „ručak ili neka čast od 50 do 100 maraka bio velik ‘kao kuća'“ jer su „obično bili skromnog imovinskog statusa“.
„Delili su se kompleti odeće i obuće, mašine za pranje veša, kućni etisoni, za supruge, kćerke, unučiće. Bio je to savršeno uhodan sistem“ – zaključuje.
Kako dodaje autor teksta, sagovornik Danasa „čak ni više od tri decenije od raspada još uvek insistira na anonimnosti u strahu od moguće odmazde“.
