Čaršijski glasovi javnog mnjenja, uglavnom kritični, ironični i snishodljivi povodom skorašnje informacije o procenjenoj ceni, možda deluju komično i svakako neuverljivo, no treba imati u vidu da se iza ovakvih opaski često krije nepoverenje prema onima koji imaju moć da u tom „slučaju“ učestvuju.
Trenutno stanje spomenika, memorijalnih kompleksa i drugih obeležja kolektivnog pamćenja u javnom prostoru, reflektuje simptome opšte društvene konfuzije ali i potrebe da se aktivno preispita zatečeno nasleđe spomeničkih vrednosti. Nedavno je u svetu veliko interesovanje izazvao projekat Chicago Monuments, koji je, između ostalog, dopreo do naših ušiju jer se u okviru problematičnih spomenika nalaze i dve skulpture čuvenog jugoslovenskog vajara Ivana Meštrovića Indijanci (Strelac i Konjanik, 1928).
Kao bura koja ne jenjava, mnogi su i dalje u neverici da je Spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu, autora Aleksandra Rukavišnjikova, (formalno i stilski anahron, simbolično i konceptualno neadekvatan), postavljen uprkos neizmernim naporima struke, među kojima su posebno važni glasovi značajnog vajara Miodraga Živkovića i istoričarke umetnosti, prof. emeritus Irine Subotić.
Povodom nedavnih najava u javnosti da će isti autor raditi na drugom projektu u Beogradu, reagovao je naš istaknuti vajar i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti, Mrđan Bajić, koji je zajedno sa dramaturškinjom Biljanom Srbljanović autor pobedničkog rešenja za Spomenik Zoranu Đinđiću, koji bi trebalo da bude postavljen na Studentskom trgu preko puta Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dok iščekujemo postavljanje skulpture, posmatramo kako se mural Zorana Đinđića na zidu Kapetan Mišinog zdanja uporno unakažava.
Iako gore navedeni primeri dobre i upitne prakse u osmišljavanju i negovanju pamćenja u javnom prostoru imaju direktne i jasne političke konotacije, postoje i primeri gde politika i ideologija možda nisu jasno čitljive ali to ne znači da ne uzrokuju i ne utiču na oblikovanje sadašnjeg pogleda na prošlost.
Slučaj mozaika Karta Vranja, autora Stevana Čukića iz 1975. godine, posmatrajući iz pozicije trenutno najglasnijih meštana, deluje iskompromitovano. Čaršijski glasovi javnog mnjenja, uglavnom kritični, ironični i snishodljivi povodom skorašnje informacije o procenjenoj ceni, možda deluju komično i svakako neuverljivo, no treba imati u vidu da se iza ovakvih opaski često krije nepoverenje prema onima koji imaju moć da u tom „slučaju“ učestvuju.
Nakon neuspešne restauracije iz 2018. godine, koja je donela više štete nego li koristi samom mozaiku, sada su za potrebe očuvanja ovog kultnog mesta u Vranju, potrebna finansijska sredstva a navedena cifra je uzrokovala brojna negodovanja, procene i kalkulisanja oko toga da li se zapravo radi o ekonomičnom i svrsishodnom novčanom iznosu.
O tome treba da odluči struka, uz napomenu da javnost ima pravo ali i odgovornost da ima uvid u procedure koje treba da budu transparentne.
Uz svest o prisustvu sarkazma, sa željom da skrenem pažnju na težinu restauratorskog i konzervatorskog posla, a vodeći se često zloupotrebljenom krilaticom Jozefa Bojsa – da bi svako (možda) mogao da postane umetnik, dodala bih – restaurator / konzervator, teško.
Možda značajnije pitanje od toga koliko nešto vredi, jeste pitanje – kome nešto vredi i zašto? Pored istorijske vrednosti mozaika koja se očitava u prenosu vizuelnih informacija o geografskoj i kulturnoj mapi Vranja s početka 1970-ih godina, u sadašnjosti primećujemo akumulirane slojeve ličnih vrednosti različitih generacija koje to mesto posmatraju kao važno mesto okupljanja i zajedničarenja. Mozaik kao kartografski prikaz prošlosti, koja je delimično iščezla ili je transformisala svoj značenjski i simbolični potencijal sa promenom imena ulica, promenom funkcija određenih objekata i sl., danas svedoči o određenom istorijskom trenutku jednog društvenog sistema vrednosti.
Iako je diskutabilno da li svi mi možemo iščitati sav svedočanstveni potencijal koji on nosi, važno je da mi svedočimo o tome zašto mozaik predstavlja važnu okosnicu savremenog društvenog života.
Važno je preispitivati načine postupanja prema objektima materijalne kulture, te stoga i burne reakcije ne moraju biti iskaz nekog neosnovanog bunta, već mogu biti pokazatelji da su materijalni ostaci prošlosti uvek nosioci nekih ličnih sećanja, a valja se podsetiti i da uspeh u njihovom očuvanju zapravo uvek predstavlja lični angažman pojedin(a)ca.
Pročitajte više:
Za obnovu „mozaik-karte“ potrebno 22.000 evra, Grad očekuje pomoć Ministarstva kulture
