Tekst je izvorno objavljen na portalu N1, a originalnu verziju možete pogledati ovde >>>
Poslednjih godina u javnom prostoru Srbije često se događalo da ljudi koji su na neki način aktivni u društvenom ili političkom životu budu označeni kao „strani špijuni“. Takve optužbe su krasile naslovne strane tabloida, a često su izlazile i iz usta političara i javnih ličnosti. Biti strani agent zapravo znači biti „izdajnik svoje zemlje“, „strani plaćenik“ i neko ko se „bori protiv interesa Srbije“, i svako ko voli svoju otadžbinu takvu izdaju „ne prašta“.
Pre samo nekoliko dana vlasnik Pink TV Željko Mitrović je u dnevniku svoje televizije označio vojnog analitičara Aleksandra Radića kao špijuna izjavivši da je on čovek „u čijoj biografiji piše da je hapšen zbog špijunaže“. Mitrović je tom prilikom širokom auditorijumu poručio – „ne špijunirajte svoju zemlju, zato što smo mi Srbi ponosni, dostojanstveni i vama špijunima j… majku pre ili kasnije“.
Samo nekoliko meseci ranije, mediji su razotkrili još jednog „špijuna“. Bivši predsednik Vojnog sindikata Novica Antić označen je „kao saradnik Ruske federalne službe bezbednosti (FSB)„.
I sve ovakve i slične javne optužbe ne bi bile problem da su dobile neke sudske epiloge, ali nisu.
Takve javne kvalifikacije, prema rečima sagovornika N1, služe da se pojedinci javno diskredituju.
Međutim, šta nam to govori o onima koji tako nešto rade?
„Često se u pežurativnom smislu koristi reč ‘špijun’, naročito kada se želi neko dezavuisati, poniziti i eliminisati kao ‘prodana duša’. Jednostavno, tako je od Nušića i njegovog sreskog špijuna. Kada se otkrije da je neko špijun to se ne objavljuje na televiziji i ne udara se u talambase već se diplomatskim kanalima i kontaktima službe reguliše, jer je to za svaku službu poraz i sramota. Kriterijumi i provere su slojevite i izuzetno složene tako da biti ‘špijun’ nema veze sa holivudskim filmovima. Zato u zemlji koja nema razvijenu bezbednosnu kulturu i koja svoj mentalitet i življenje bazira na teorijama zavere i mistici, a koja je i kroz istoriju imala puno potkazivača i poltrona jer joj je to u genetici ostalo od Turaka, nije čudno što se ljudi olako nazivaju špijunima“, navodi bivši načelnik Uprave za odnose sa javnošću pri vojsci i Ministarstvu odbrane Petar Bošković.
Kako se postaje špijun?
Bivši diplomata i ambasador Srećko Đukić ističe „da se ne može postati neko i nešto od ništa“.
„Ne može postati uspešan špijun onaj koji nije taj zanat učio u školi, od vrsnih učitelja i prethodnika koji su se na tom poslu dokazali. Ništa ne znači to što neko hoće da postane špijun, a nema talenta i nije obučen za to zanimanje. Još nešto, špijuni rade van granica svoje države, jer oni nemaju koga da špijuniraju u svojoj zemlji. To, da li će neko nekoga pratiti da li on radi zakonom dozvoljene ili nedozvoljene stvari – to je posao policije, kontrašpijunaže, službi koje su potpuno odvojene od obaveštajne, špijunske službe“, navodi za N1 Srećko Đukić.
Da špijuni mogu biti samo „odabrani“ smatra i Petar Bošković i navodi da je u pitanju „izuzetno zahtevan i ozbiljan posao za koji se vrši najdetaljnija moguća selekcija“.
„U mojoj generaciji koja je 1976. upisala Vojnu gimnaziju, oficiri JNA su, nas decu od 14 godina, obučavali i vaspitavali i na tihi način vršili selekciju za službe. Još od malena su to morali biti ljudi posebnog kova i karaktera. To, jednostavno, ne može da bude svako. Momci koji su tada selektovani i koji su od naših komandira dobijali posebne zadatke, a da toga nisu bili ni svesni jer su te ‘obaveze’ bile naizgled potpuno naivne i benigne i redovno pokrivene opštim dobrom i interesom, a zapravo su dobijali male operativne poslove. Samo najlojalniji i najbolji su tek kasnije primani u službu, nastavljali su ozbiljno školovanje kroz niz kurseva i operativnu praksu – počev od praćenja, prikupljanja informacija preko razvijanja sopstvene mreže saradnika do infiltriranja u određene strukture“, objašnjava Bošković.
Špijunaža, kontrašpijunaža, vrbovanje – zanati stari koliko i država
Prema rečima Srećka Đukića, SFRJ je raspolagala jakom obaveštajnom službom po celom svetu. Bila je na različite načine locirana, i na te poslove i zadatke slala je obrazovane i obučene ljude.
„Ništa nije bilo prepušteno slučaju i amaterizmu, nego se sve obavljalo po najvišim standardima obaveštajnog rada. Obaveštajni rad nije jednostavna politička igračka i neka vrsta jeftine zabave. To je izuzetno odgovoran rad. Obaveštajci moraju biti posvećeni svom delu 24 sata na dan da bi ostvarili uspeh. Tako je glasio i jedan od aksioma obaveštajnog rada u to vreme. Verovatno, novo vreme ima i drugo breme, ali svaki zakon ima svoja pravila“, kaže Đukić.
Sagovornik portala N1 objašnjava i da je postati saradnik bilo veoma teško.
„Doći do saradnika u obaveštajnom poslu je složen i dug put između obaveštajca, centra i predmeta obrade i lica koje možda može postati jednog dana saradnik. Treba da se verifikuje kao društvena veza, da to lice može izvršavati postavljene zadatke dok ne dobije status saradnika“, kaže Đukić.
„Vrbovanje je više vezano za operativce službi koji prave svoju mrežu saradnika, takozvanih doušnika, a ne za same operativce i rukovodioce službi i centara. Službe u vreme JNA su uvek imale spiskove ljudi koji su predhodno ispunilli uslove praćenjem kroz karijeru. Kada bi se oficiri nakon određenog broja godina rada u osnovnim jedinicama tamo dokazali bili bi jednostavno traženi po naređenju njihovih komandanata, da budu prekomandovani i pređu u službu. Naravno, ipak se to nije moglo raditi bez službenog razgovora sa oficirima iz službe i ličnog prihvatanja. Retki su bili oni koji su tu ponudu i benefite koji su išli uz to odbili“, objašnjava Bošković.
Gde su i šta rade srpske službe danas
„Obaveštajna služba poput VOA zadužena je za spoljnu bezbednost Srbije, tako što preko svojih vojnih atašea iz inostranstva i operativaca prikuplja i analizira sve podatke vezane za bezbednost vojske, države i njenih građana. VOA usko sarađuje sa VBA kontraobaveštajnom službom koja je zadužena za unutrašnju bezbednost vojske i države. Mreže operativaca svih službi su, u zavisnosti od zadatka, uvezane i sarađuju i to se sve koordinira u centrima za bezbednost istih. Međutim, činjenica je da smo postali poligon za niz svetskih službi na kojem sada prednjače ruske službe koje su uzele primat – od televizija i agencija, preko raznih udruženja koja često vode i bivši generali Vojske Srbije“, kaže Bošković.
„Od kada sam završio svoj radni vek nemam nikakav uvid u rad obaveštajne službe, čak ne znam da li postoji, da li je obnovljena spoljnopolitička obaveštajna služba, koja je u međuvremnu ukinuta. Druge su prirode i drugog karaktera vojna obaveštajna i vojna kontraobeštajna služba. Nijedna druga služba ne može nadomestiti rad, aktivnosti i informacije koje može obezbediti spoljnoplitička obaveštajna služba, procene koje ona daje na planu međunarodnih odnosa i spoljne politike“, zaključio je Đukić.
