Tekst naslova Kako su antivakseri i teoretičari zavere postali popularni izvorno je objavljen na portalu lista Politika 31. oktobra 2021. godine, a originalnu verziju možete pogledati ovde >>>
U Srbiji nije postojao organizovani antivakcinalni pokret sve do 2015. godine, kada je MMR vakcina lažno povezana s pojavom autizma, što je rezultiralo epidemijom morbila – bolesti koja je imunizacijom praktično bila iskorenjena. Srbija se danas nalazi među prvih šest zemalja u svetu po porastu broja onih koji ne veruju u vakcine.
Razlozi sve veće popularnosti antivakcinalnih stavova su višestruki – počevši od nedovoljne naučne i medijske pismenosti opšte populacije, pa sve do „traume izdaje“ koja nastaje kada osobe ili institucije na koje se oslanjamo naruše naše poverenje.
Ovo je rezultat raspada SFRJ, ratova, ekonomske krize, siromaštva, neizvesnosti, gubitka radničkih i socijalnih prava, urušavanja zdravstvenog i obrazovnog sistema. Drugi uzrok je jačanje ideologije individualizma i promocije kulture samopomoći, te raznih teorija zavere, koji su redovni pratioci neoliberalnog kapitalizma, istakla je dr Ivana Bašić, viši naučni saradnik Etnografskog instituta SANU u razgovoru za Politiku.
Podseća da nepoverenje prema vakcinama nije savremeni fenomen. Prvi antivakserski pokret nastao je krajem 19. veka u Lesteru, kada se na desetine hiljada ljudi suprotstavilo obaveznoj vakcinaciji protiv velikih boginja iako su one bile najčešći uzrok smrti u Evropi. Razlozi koje su antivakseri navodili bili su higijenski, verski i politički – oni su tvrdili da je upotreba kravljeg materijala nečista i nehrišćanska jer dolazi od nižih bića, kao i da više klase pokušavaju da iskoriste radnike, da zadiru u njihove privatne živote. Lesterska antivakcinaška liga je osnovana 1869. godine, a neki članovi ovog pokreta bili su i lekari.
Antivakcinalni pokret povezan je s raznim teorijama zavere, koje imaju dug istorijat. Smatra se da je prvu teoriju zavere koja bi se mogla povezati sa pandemijom zabeležio Tit Livije u delu „Istorija Rima od osnivanja grada“.
On prenosi da su državni prvaci umirali od iste bolesti i da je jedna robinja prijavila Kvintu Fabiju Maksimu kako su rimske matrone krivci za ove smrti. Fabije je o tome obavestio konzule i Senat, i svi su poverovali svedoku. Prateći robinju, zatekli su žene koje kuvaju otrov i tajne napitke. Dve uhapšene žene Kornelija i Sergija bile su patricijskog roda i tvrdile su da su ovi napici lekoviti. Robinja ih je pozvala da ih popiju kako bi dokazale da je njeno svedočenje lažno. Priča dalje kaže da su matrone pristale i tako su „i same postale žrtve svog zločinstva“. Njihove sledbenice odale su ostale zaverenice, pa je više od 170 žena izvedeno na sud, te je to bilo prvo suđenje u Rimu zbog trovanja.
„Međutim, radilo se najverovatnije o epidemiji kuge, a priča koju je Tit Livije preneo nastala je znatno kasnije od opisanog događaja“ – ističe dr Ivana Bašić.
Ona dodaje da se popularnost teorija zavere može objasniti na različite načine, ali pre svega strahom i primitivnim psihološkim mehanizmima odbrane. Naime, psiholozi kao uzroke teorija zavere navode potrebu za kontrolom: one stvaraju iluziju da neko ima moć nad stvarima na koje se ne može uticati, poput klimatskih promena ili pojave novih virusa. Govori se i o mogućoj vezi sklonosti ka verovanju u teorije zavere i paranoje, šizotipije, nižeg obrazovanja, veće sklonosti ka emotivnom mišljenju, niskog samopoštovanja, generalnog nepoverenja u autoritete i sistem, a ove teorije se povezuju i s podržavanjem ekstremnih političkih teorija.
„Teorije zavere omogućavaju brzo i lako rešenje situacije neizvesnosti – kada istovremeno ima kontradiktorne informacije, osoba želi da što pre razreši kognitivnu disonancu. Budući da u Srbiji postoji nizak nivo naučne pismenosti i da su naučna objašnjenja nekim grupacijama nedovoljno jasna i prezahtevna, oni će lakše prihvatiti teorije zavere, zato što im je prihvatljivi jezik pomoću kojeg one komuniciraju, koji se zasniva na imaginaciji i aktivira naše emocije“
Teorije zavere uglavnom koriste poznate i prijemčive narative, onakve kakve smo sretali u stripovima, naučnofantastičnoj literaturi, avanturističkim filmovima ili u petparačkim romanima.
Uglavnom imaju isti sažetak – neki anonimni centar moći ili vladar iz senke kuje zaveru protiv čovečanstva. Njemu služe „zli naučnici“, a svrha te zavere jeste depopulacija i potpuna kontrola nad stanovništvom. Oni kriju istinu od čovečanstva, a teoretičari zavere su spasioci, pobunjenička manjina koja poseduje tajno znanje, pravu istinu, koju postepeno, često se koristeći šiframa, otkrivaju samo „izabranima“.
Ovaj narativ lako pobeđuje naučne stavove jer se obraća našim emocijama, a emotivno razmišljanje je naglašeno kada smo uplašeni. Pritom stvara iluziju nadmoći jer nas ubeđuje da smo u posedu neke strogo čuvane tajne, dok „neprobuđena“ masa živi u laži.
Teorije zavere stvaraju iluziju sveobuhvatnog smisla, a budući da počivaju na mašti, ne postoji kontradiktornost koju one ne mogu da uklope. Tako istovremeno mogu da tvrde kako virus ne postoji i kako je virus veštački stvoren u laboratoriji”, objašnjava dr Ivana Bašić.
Jedan od faktora koji mogu da utiču na sklonost ka teorijama zavere jeste i kultura narcizma, napominje sagovornica politike i ističe da ove teorije laskaju narcisoidnim crtama našeg karaktera i našoj infantilnosti.
Ubeđuju nas da smo jedinstveni i da razumemo i znamo nešto što drugi ne razumeju (čuveno „pametnom dosta“), dok nas istovremeno oslobađaju odgovornosti za sopstveni život. Budući da izmeštaju uzroke svih problema „negde tamo“, u neki imaginarni centar moći, čiji nam akteri ili nisu poznati ili im ne možemo ništa, teorije zavere istovremeno zamagljuju realne probleme s kojima se društvo i pojedinac suočavaju – ekonomske krize, ekološke probleme, nezaposlenost, socijalna pitanja i čitav niz ličnih problema.
Dok se pristalica teorije zavere doslovno bori s vetrenjačama, sopstveni život mu sve više izmiče. Buni se protiv Bila Gejtsa, ali se ne buni zbog poskupljenja struje, lošeg životnog standarda, socijalnih nepravdi, gubitka radničkih prava ili zagađenja.
Upravo u ovome možemo tražiti razloge tolerancije političkih elita, ne samo u Srbiji, prema raznovrsnim teoretičarima zavere – od antivakcinaša do ravnozemljaša. Kako su ovakvi narativi prijemčivi i zavodljivi, ne čudi što ih i mediji i društvene mreže rado plasiraju. Njih posebno promovišu senzacionalistički mediji, koji se ne drže novinarske etike. Pritom je sve manje ljudi sposobno da razlikuje paranoidni stil razmišljanja od kritičkog mišljenja i utemeljene skepse, ocenjuje dr Bašić.
Na primedbu da se u skici za profil prosečnog pacijenta nalazi osoba koja radije ide kod apotekara nego kod lekara, češće kupuje pomoćna, a ne glavna lekovita sredstva i za pomoć se pre obraća lajfkouču koji „leči“ pozitivnim mislima, nego psihologu ili psihijatru, ona konstatuje da se sve veća popularnost alternativne medicine može objasniti jačanjem kulture samopomoći krajem 20. i početkom 21. veka.
„Kultura samopomoći obuhvata skup verovanja koja se šire preko raznih seminara, radionica, savetovanja, predavanja, self-help literature, interneta i medijskih sadržaja. Razvila se u sklopu rastućeg individualizma, ima prividno optimističan odnos prema neograničenim potencijalima individue i propoveda da pojedinac može da se osloni jedino na sebe, dok mu se taj ‘oslonac’ prodaje po prilično visokoj ceni“
Različite tehnike, od kvazipsihoanalitičkih do magijskih ili religijskih, navodno omogućavaju samospoznaju i samoizlečenje, zahvaljujući prelasku na više stanje svesti, koje će dovesti do društva oslobođenog represije i života u skladu s prirodom. Kultura samopomoći razvila se pod uticajem „nju ejdž“ pokreta i tzv. nove duhovnosti, koji recikliraju i banalizuju čitav niz ideja, od antičke kulture sopstva, gnostičke misli, filozofije individualizma, mita o dobrom divljaku, romantičarske književnosti naglašene emotivnosti i povratka prirodi, te istočnjačkih religija.
Ona je u skladu sa ideologijom neoliberalnog kapitalizma koji insistira na pojedincu kao osnovnom elementu društva, na ideologiji slobodnog izbora i neograničene lične slobode i koji prepoznajemo u konceptu „svako od nas odgovoran je za svoju sudbinu, a neuspeh je znak nesposobnosti“.
Kultura samopomoći je zapadni konstrukt, globalni fenomen i veoma unosan biznis. Iako ne postoji čvrsta organizaciona struktura, njene pristalice čine organizovanu mrežu od oko šest miliona internet sajtova.
Začetak „nju ejdž“ pokreta može se pratiti od okultnih učenja teozofije 19. veka, čiji je glavni predstavnik bila Madam Blavacka. Na teozofiju se nadovezuje pokret „Nova misao“ koji je nastao 1838. u Bostonu i poučavao da svako ima potencijal da leči druge i sebe snagom svog uma.
„Prodor alternativne medicine zapravo nije počeo sredinom 20. veka, hipi pokretom, koji je veoma brzo izgubio oštricu pobune i postao deo unosne popularne kulture, već sredinom 19. veka i nije reč o prodoru kineske i indijske tradicionalne medicine u zapadnu kulturu, već o autonomnim zapadnim alternativnim medicinama“ – navodi ona.
Za one s „jeftinijim ulaznicama“ postoji, kaže dr Bašić, nacionalna verzija kulture samopomoći, zasnovana na belom luku, slanini, šljivovici i narativima o „izabranom srpskom narodu“.
Etika se zasniva na tome da pojedinac treba da ignoriše sva racionalna ograničenja, te da niko ne može suditi drugima, što je stav koji vodi do moralne anarhije i zamagljenosti razlika između dobra i zla, objašnjava.
Nema naučne istine, sva mišljenja su ravnopravna, a istina ima koliko ima pojedinaca. Pored toga, oni su protivnici nauke jer smatraju da njen razvoj podstiče uništavanje prirode i dovodi do nesklada u kosmičkoj ravnoteži.
Zapravo se ova „kosmička ravnoteža“ svodi na jačanje neoliberalne ekonomske politike, nedostatak razvijenih socijalnih politika i politika javnog zdravlja, kao i na moralni relativizam, koji promoviše ličnu slobodu kao potpuni nedostatak inhibicija i kao slobodu bez odgovornosti za druge“, zaključuje dr Ivana Bašić.
