Radnici u Čikagu i ostatku Sjedinjenih država su 1. maja 1886. godine štrajkom i protestima otpočeli borbu za svoja prava, tačnije za uvođenje zakonski regulisanog osmočasovnog radnog vremena.
Dva dana kasnije došlo je do sukoba između štrajkača, odnosno članova sindikata i štrajkbrehera (nem. Streikbrecher, onaj koji radi uprkos štrajku ostalih, na eng. strikebreaker) koji su pokušali da spreče štrajkovanje u jednoj čikaškoj fabrici. Policija je na kraju intervenisala i ubila nekoliko štrajkača. 4. maja, došlo je do demonstracija na čikaškom trgu Hejmarket i eskalacije nasilja kada je grupa anarhista dinamitom ubila i ranile više policajaca, te je policija uzvratila pucnjevima iz vatrenih oružja i hapšenjima.
Tri godine kasnije, Prvi kongres socijalističkih i radničkih partija (tzv. Druga internacionala) je 1889. godine odlučio da se naredne 1890. na 1. maj održi velika manifestacija i protesti u znak sećanja na Hejmarket, ali kao vid borbe za radnička prava. Sledeće godine je na Drugom kongresu doneta odluka o održavanju protesta, demonstracija i štrajkova širom sveta kao vid klasne borbe i na taj način je praznik postao internacionalizovan, a danas veći deo zemalja sveta, sa nekim izuzecima, obeležava 1. maj.
Kako se Srbija suočava sa pandemijom COVID-19 virusa, ove godine će građani 1. maj proslaviti kod kuće. Iako se u Srbiji i reigonu ovaj datum tradicionalno obeležava izlaskom u zoru na Prvomajski uranak uz obilje veselja, pića i hrane, zanimljivo je to da je u početku ovaj praznik kod nas bio drugačije koncipiran. O ovome svedoče praznični prvomajski brojevi nekadašnjeg lokalnog lista Slobodna reč iz 1945. godine.
„Dan slave i potpune pobede“
Obeležavanje Prvog maja u periodu kraljevine je bilo faktički zabranjeno, te se kod nas obležavanje ovog praznika javilo nakon Drugog svetskog rata i promene režima. Prvi maj te 1945. godine se obeležavao u izuzetnom trenutku. Naime, Adolf Hitler se dan ranije ubio, a vodila se bitka za Berlin. Vranje je već bilo oslobođeno par meseci pre toga (7. septembra 1944. godine), dok su postojali značajni neoslobođeni delovi današnje Slavonije, Hrvatske i Slovenije.
Na naslovnici Slobodne reči iz 1945. godine je veliki tekst koji podseća čitaoce da se Prvi maj obeležava već pet godina „kao dan borbene solidarnosti trudbenika celog sveta u borbi za slobodu i ekonomsku nezavisnot radnog naroda za bolji i srećniji život uopšte“. Autor i dalje podseća na borbu protiv fašizma i žrtve, te se ovaj praznik smatra praznikom „svih slobodoljubivih naroda“.
Prvi maj ove godine predstavlja dan slave i potpune pobede i radno čovečanstvo proslaviće ga svečanije nego ikada ranije. – stoji u tekstu Slobodne reči iz 1945. godine
Slobodna reč dalje podseća da Jugoslovenska armija (JA) još uvek vodi borbe i izražava uverenje da će „zastava slobode zalepršati i nad Zagrebom i Ljubljanom, nad svim preostalim okupiranim područjima“, kao i da je ponosna na nju.
„Sve za front“
Tekst spominje i parolu „sve za front“, koja predstavlja parolu pod kojom su mladići iz novoslobođenih krajeva slati na Sremski front koji je JA držala tih dana i borila se protiv nemačkih nacističkih i ustaških jedinica. Tako da borba sa okupatorom nije doživljavana samo kao borba na liniji fronta, već i kao snadbevanje vojnika od strane naroda, ali i kao rad i obnova oslobođene otadžbine. Stoga čitav 1. maj, kao i dani pre i posle njega, obeležen je takozvanim „udarničkim radovima“ kako bi se vojnici snadbeli svime što im je potrebno, ali i zemlja obnovila. Slobodna reč je naravno o tome intenzivno izveštavala.
Zanimljivo je to da na osnovu članaka možemo zaključiti da je ovaj dan zamišljen kao neka vrsta takmičenja radnika sa normama koje su po pravilu uvek višestruko premašene. Nisu se libili da pohvalno pišu o tim podvizima upućujući pritom hvalospeve novim vlastima i državi.
„Rad od zore do mraka“
U boju od 1. maja 1945. godine štampan je i članak o 18 rudara Mačkatice za koje je predložena nagrada i pohvaljeni su zbog „udarničkog rada za vreme pripreme za proslavu Prvog maja“. Tekst naime ukazuje da su rudari započeli da raščišćavaju teško oštećeni rudnik odmah nakon okupacije i „ubrzo su uspeli da postignu proizvodnju kao iz vremena okupacije“. Dalje, oni su navodno uspeli da „svojom požrtvovanošću“ unaprede produkciju za 10% sa devet puta manje radne snage te će biti nagrađeni u skladu sa viškom rada.
U okviru proslave Prvog maja, radnici Belog Polja i Mačkatice, i pored povećanja kapaciteta rada odrekli su se jedne nadnice u korist ranjenika Jugoslovenske armije i u to dali još 120.000 dinara za ratne zarobljenik. – piše Slobodna reč.
Sličan tekst bio je i o fabrici Belo Polje koja je bila teško oštećena i brzo obnovljena uspevši da poveća proizvodnju na čak nestvarnih 20%. List je pisao o povećanom intenzitetu rada zbog Prvog maja i željom da se zemlja obnovi, zaključivši da su i oni pokazali veliki primer „požrtvovanosti na frontu privredne obnove zemlje, oduševljeni novim životom i novom državom“.
Više nema okupatora i izdajnika Oni rade za narod, za državu, za sebe. – zaključili su novinari nekadašnje Slobodna reči.
Novine su pisale i o Antifašističkom frontu žena okruga vranjskog. To je jedini članak koji se bavi doprinosom žena u NOB-u i pored toga što danas znamo da je preko 100.000 žena učestvovalo i oko 25.000 poginulo tokom rata za oslobođenje Jugoslavije. List piše da su one preuzele akciju prikupljanja i pripremanja paketa sa hranom za borce na frontu. Članice fronta su navodno uspele da prikupe velike količine namirnica i odeće koje je već sedmočlana delegacija odnela na front zajedno sa pismima podrške borcima.
Pisalo se o pohvalama koje su žene uputile za Slavki Pogačarević, sestri narodnog heroja Sime Pogačarevića, koji je poginuo još na početku rata.
Makar da nerado govore o svome radu, žene su ovog puta jednoglasno istakle da je drugarica Slavka Pogačarević iz Vranja, bila najaktivnija i da u potpunosti zaslužuje ime udarnice. Ona je radila stalno od zore do mraka, sa puno ljubavi i požrtvovanja. – piše u tom članku.
Samo par godina kasnije 1948. godine, desio se čuveni razlaz na relaciji Tito – Staljin, a komunističke vlasti Jugoslavije su osudile istu Slavku Pogačarević da robija na Golom otoku, pod optužbom da je „okoreli staljinista“.
Ustajte svi na zemlji kleti…
