Tekst Nikole Paruna izvorno je objavljen na portalu Talas, a originalnu verziju možete pogledati ovde >>>
Petim oktobrom „razočarani su“ oni koji ga nikad nisu ni želeli. Mi ostali – ponosni smo na taj Dan slobode i slaviće ga se dok nas ima, a bogami i posle.
Peti oktobar je najsvetliji dan moderne srpske političke istorije. Dan u kome je na ulici oboren diktator jer poraz na izborima nije priznao. Dan u kome je narod obezglavio antinarodnu profitersku elitu. Pre 20 godina je u svom poslednjem ratu još jedanput poražen Slobodan Milošević, po prvi put na korist građana Srbije i ovog puta – zauvek.
Iako su se mnogi nadali da njegov poraz i odstranjivanje velikog dela državnog, vojnog i policijskog vrha znači revolucionarnu smenu đavola anđelima, to nije bilo moguće. Barem ne bez puške. Baš taj momenat razočaranja „nedovoljno korenitim promenama“ legao je retrogradnim snagama koje su izgubile dotadašnje privilegije kao pijanom šamar. Kampanja „svi su isti i sve je isto samo njega nema“ počela je gotovo momentalno.
Zatečeno stanje – rupa bez dna
Srbija je 2000, prema svim parametrima, bila ekstremno loše mesto za život, rad i budućnost. Prosečna plata u Srbiji 2000. formalno je vredela 74 nemačke marke iliti 37€ (52€ računajući inflaciju). Penzije su kasnile 2-36 meseci, u zavisnosti od kategorije penzionera. Inflacija je iznosila 113%, industrija je bila razorena, restrikcije struje redovne godinama unazad.
Na snazi su bili gebelsovski Zakon o informisanju i nimalo bolji Zakon o univerzitetima, koji je počistio svaki trag drugačijeg mišljenja sa akademije. Opozicionari su prisluškivani, otporaši prebijani i hapšeni, a bivši predsednik ubijen i zabetoniran na Fruškoj Gori.
Država je i na međunarodnom planu bila osramoćena – izbačena iz Ujedinjenih nacija, MMF-a, Svetske banke i drugih relevantnih međunarodnih institucija. U sukobu sa svima, bili smo osiromašeni, poraženi i odbačeni.
Jedini lep sentiment prema devedesetima danas mogu da imaju oni koji su u to doba profitirali na nesrećama i mi koji smo tada bili deca – jer smo tada bili deca.
Da li nam stvarno nešto od ovoga nedostaje?
Usrks duha, ekonomije i nacije
Pobeda opozicije na predsedničkim izborima krajem septembra 2000, a zatim i izborima za narodne poslanike januara 2001. bila je građena godinama unazad. Masa koja je činila DOS bila je raznorodna, ali sa jedinstvenim osnovnim ciljem i podrškom civilizovanog sveta za obaranje antinarodnog režima. Rezultati nove srpske Vlade Zorana Đinđića u dve godine njenog trajanja bili su impozantni.
Prosečna plata je upetostručena, a budžet učetvorostručen. Inflacija je sa 113% oborena na 8%. Sva dugovanja penzionerima su isplaćena, represivni zakoni ukinuti, a serija reformskih doneta. Poreske i stope doprinosa su oborene za oko 30%, a država se vratila u sve relevantne međunarodne forume, što je uslovilo i jedno od najvećih otpisivanja duga jedne države prema Pariskom klubu poverilaca od njegovog osnivanja 1956. Stotine miliona dolara su upumpane u razvoj države od strane zapadnih partnera.
Šta je od ovoga malo, u odnosu na zatečeno?
Srbija i njeni građani su prvi put nakon 10 godina uzeli kiseonik. U te dve godine postavljeni su temelji društva vrednog života u njemu.
Kome smeta Peti oktobar?
Kolosalni pomeraj koji se desio u prve dve godine nakon zbacivanja uzurpatora Srbije, Slobodana Miloševića, bio je preticanje preko pune linije. Idejna i operativna vodilja koalicije DOS, Demokratska stranka, imala je jednocifren rejting 2000. a dala je najveći zamajac ovom pomeraju. Baš zbog toga, upravo tadašnje njeno rukovodstvo i ljudi bliski njemu bili su etiketirani, aferisani i saplitani. Taj proces je zaokružen streljanjem Đinđića iz udbaške puške plaćene heroinskim novcem. Do poslednjeg pada u štok vrata Vlade, on nikad i nije prešao jednocifrenu podršku, što nam govori o dve stvari.
Društvo koje je vodio, počevši od koalicionih partnera koji su ga izdali, nije bilo na istoj talasnoj dužini kao on. Ukoliko posmatramo političke promene kao artikulaciju želja društva, ogroman iskorak Srbije u periodu 2001-2003. bio je greška sistema. Bez puške, pobednik nije mogao sam da očisti sve ostatke starog sistema, što ga je učinilo ranjivim i to ne samo na snajperske metke, nego na propagandu duboke države koja se čupala da pravda ne dođe po nju. Upravo one koja plasira priče o razočaranju Petim oktobrom, trećem metku, zaverama nepostojećih lobija. U spoju sa tromim društvom podložnim uticaju takve propagande, ta brzina reformi nije imala šansu.
Sa druge strane, tako mala podrška snažnim reformama otvara pitanje – ako je zagovarača dubokih evroatlantskih reformi malo, kome onda smeta Peti oktobar i čime su tačno svi ti navodni ljudi razočarani? Čak i gubitnici tranzicije s početka 2000. danas žive višestruko bolje nego 2000. Minimalna zarada je sa 7,5€ (slovima: sedam i po evra, današnje vrednosti) 2000. povećana na 272€ u ovoj godini. Za većinu ljudi je letovanje na moru bez kuće ili rodbine u Crnoj Gori bilo misaona imenica, samo u prošloj godini je milion Srba provelo odmor u Grčkoj.
Pa ko nam je onda rekao da smo razočarani Petim oktobrom?
Skratićemo. Petim oktobrom „razočarani su“ oni koji ga nikad nisu ni želeli.
Mi ostali – ponosni smo na taj Dan slobode i slaviće ga se dok nas ima, a bogami i posle.
