fbpx
16.4 C
Vranje
ponedeljak, 27.05.2024

Tukle smo se letnji dan do podne (Kanjec filjma, 1994.)

Odabrani članci

Slobodna reč
Slobodna reč
Društveno angažovan, objektivan i nezavisan nacionalni portal sa sedištem u Vranju.

Povodom smrti ugledne profersorke, dr Vere Cenić, objavljujemo odlomak njenog romana Kanjec filjma. Vera Cenić (rođ. Petković) je 7. maja 1950. godine kao studentkinja druge godine Univerziteta u Beogradu uhapšena po izlasku sa projekcije filma iz Doma sovjetske kulture u Beogradu (današnjeg Ruskog doma) i internirana u logor na otoku Sveti Grgur, ženskom delu kompleksa logora Goli otok. Tamo joj se uskoro pridružio i njen tadašnji partner i budući suprug Gradimir Cenić. Ovaj roman objavljen 1994. godine predstavlja izvesnu autobiografiju o vremenu koje je tamo provela.

Sveže jutro poznog jula. Druga polovina godine 1950…

Iz utrobe Punata izašla sam nespretno kao i tolike žene…

Odjednom osetim kameno tle pod nogama. Istog trenutka grunu mi u oči takva kamena pustoš, da izgubih dah… Jedva hodam. Od takve, tolike kamene praznine, ka kojoj u koloni koračam, počinjem da drhtim, iznutra.“

„Tražim pogledom travčicu, drvce, bubicu, mrava, a kamen mi sve više sužava vidik, pritiskuje oči i guši me, u dno samog bića zabada mi se oštar, surov bol od koga ne mogu se otmem.“

„Žene koje zamahuju rukama, liče mi na ptičurine koje ne mogu da polete, pa grakću i udaraju. Naprežem sva čula da išta razaberem i shvatim, a pritom i ne primećujem da sam se izvukla iz gomile koja se zbija, kao da će tako zbijena izbeći ubacivanje u stroj.“

„Verovatno su poludele pod ovim suncem koje će nas spržiti.“

„Ko je ovo režirao i zašto?“

„Zgrabiše me i gotovo ubaciše u špalir te dve snažne žene. I ja pokušavam da potrčim. Savijam glavu, rukama instinktivno zaklanjam oči, lice. Osećam udarce po celom telu. Vrlo jake i sasvim slabe. – Samo da ne padnem – pomislim – mogu da me zgaze. Pokušavam da žurim, ali se spotičem. Vuku me za kosu. – Izdržaću, ne biju sve jako…“

„Špalir još traje. Nedaleko od mene, kao razbacane, leže onesvešćene žene. Leže nepomične na oštrom kamenju. Sunce pali, prži, žeže. Šmrčem krv. Iz nosa i iz usta. Sve me užasno boli. Izubijale su mi telo i ispraznile dušu. Ruke, kojima sam branila lice, izgrebane su mi, ranjave, krvave. Krvavi sam grumenčić života. Izgleda da mi je moćnija od tela ova jasna, nebeska svest. Samosvest da nisam samo telo, da imam i dušu i duh, a njih ne vide, ne mogu da vide, to ne dam da ubiju…“

„Traje špalir. Izleću nove… U jednom trenutku mi se učini da sve pretučene žene, stare i mlade, liče na neobične, krupne, pokidane biljke bez korenja, kao sasečene do samog korena. Krvavo crveni i modrotamnoplavi cvetovi pokošeni olujom i razbacani na goli kamen. Biljke koje dišu. Bespomoćna tela, teška, otromboljena, nemoćna, izobličena…“

„Opipam rukom, a iznad oka mi kvrga velika kao pesnica. Da, to mi namiče kapak i zatvara oko, ali ja ipak gledam, ne želim da išta propustim.“

„To znači da je ženski špalir na kamenom ostrvu svetska premijera.

Premijera, tako grandiozna, za beznačajnu publiku.

Roman Kanjec filjma je izvorno objavljen 1994. godine u izdanju KZ „Borisav Stanković“ Vranje.

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.
Instalirajte mobilnu aplikaciju sa Google Play ili App Store.

- Reklame -
- Reklame -

Poslednji članci