Prvi tekst u Beogradskim novinama Stanković je objavio 14. decembra 1916. godine.
Kada čovek zna kako je za vreme skorašnjih borbi pljuštala nad njim gvozdena kiša od granata i šrapnela, sada prvi put k njemu, pridolazeći čisto sa strahom, dolazi očekujući da će naići na gomilu ruševina.
Međutim, sve je isto kao i pre. On se sada svojim zimskim zelenilom, kao i nekada oivičen nasipom, zeleni i prostire ispred nas. Dole, kao sprečavajući ga da se ne odronjava, bele se kamene stepenice. Odmah do njih u kamenu ozidana česma isto kao i nekada i sada stoji prazna, bez vode. Ovamo gore, pred glavnim ulazom predusreta nas Dositej na svome kamenom postolju. Gologlav, sa šeširom u ruci, a u drugoj putničkim štapom i od vetra raširenim peševima kaputa.
Kao u životu, tako i sada: večiti putnik radi prikupljanja znanja i svake poleznosti , koja će biti na polzu, korist njegovome rodu. On, kao klanjajući vam se, pozdravlja vas sa osmehom. I taj njegov osmeh još jače ocrtava njegovo dobroćudno, staro, ali još mladalačko lice sa okruglim podvaljkom i vezanom maramicom oko obrljanoga vrata.
U sredini, u onome krugu, oko vodoskoka isti red stolica i klupa. Jedino što nema pređašnjega opštinskoga čuvara, koji, srećan što se kreće među gospodom u utegnutim vojničkim čakširama sa zabačenim crvenim vratom od nabreklih žila zbog tesnog krutog okovratnika, ide dostojanstveno naplaćujući taksu za sedišta.
Pa i kada nema potrebe on se ipak šeće svaki čas zabacujući svoju staru sablju, da bi mu što više zveckala i što jače ga udarala po njegovim jako razvaljenim, seljačkim listovima nogu.
Mada je odavna zima, ovde se ipak još oseća miris od zelenila. Istina je, on je sada pomešan i sa mirisom žutoga lišća, koje počelo već da truli i koje nagomilano i svaki čas sve zavejavano više slaže po ivicama aleja i oko korenja drveća. A toga mirisa, zelenila i žutoga lišća, najviše ima oko i iza spomenika i njihovih kamenih podnožja. Njih ima malo. Tek nekoliko. Kao početak nečega. A njihov red, biranje mesta, gde će se koji postaviti, zanimljiv je i interesantan.
Izgleda kao da ni sama smrt nije mogla da izmeni sudbinu i da im bolja mesta i položaje nego ono što su i za života imali. Evo, na prvome mestu, na samome ulazu, bista Koste Taušanovića. On kao svaki političar i finansijer, znajući da je „vreme-novac!“, kad je došlo njegovo vreme ne čekajući, odmah zauzeo – po milosti svojih političkih ortaka – prvo mesto.
Međutim eno onamo dva najveća, Bogomdana ali zato večito nezadovoljna i buntovna pesnika: Đura Jakšić i Vojislav Ilić, tast – zet jer je Vojislav bio oženjen čerkom Đurinom. Ali kao što su za života morali se kretati među sirotinjom, tako i sada njihove su biste na ulazu, odakle se ide na Mali Kalemegdan i gdje se najviše skupljaju sluškinje i besposleni radenici.
Đura Jakšić, pesnik prve socijalističke pesme „Švalja“ i najliriskije pesme „Na Liparu“, evo ga kako uzdignutog ramena, bucmastih obraza sa rastresenom kosom po zabrinutom čelu, kosim, čisto prezrivim pogledom dočekuje posetioce.
S proću njega Vojislav Ilić, tvorac moderne poezije, sav uznemiren i plahovit. Leprša se njegova široka i pesnička marama, vezana oko dugačkoga vrata. Na tome dugom, golom vratu jako ispala jabučica i one vrele, užagrene jagodice sa malo u neredu razbašurenom kosom, stisnutim, dugim vilicama; sve to svedoči o večitoj vatri i groznici, u kojoj je bio i kojoj je naposletku, u najboljim godinama i podlegao.
Sproću njih, onamo ka glavnoj terasi ono nekoliko spomenika i bista već su mirnijega izraza i stava. Eno poprsje Đure Daničića, najvećega filološkoga naučnika. Njegovo oštro, malo tamno i već tuberkolozom obuhvaćeno lice pribrano i nekako smireno stoji. Sa druge strane poprsje Gavrilovića, bivšeg ministra, savetnika i najvećega dobrotvora učiteljskoga.
Po dobroćudnom, blagom i punom licu sa podbratkom, koji viri iz kragne kaputa starinskoga kroja, poznaje se njegovo ministrovanje i „soovjetništvo“. I ova dva naučnika, akademska lika, malo remeti onaj treći, odmah niže Gavrilovića lik i spomenik Dr. Jovana Subotića, pesnika, dramskoga pisca; publiciste i javnoga radenika.
I to njegovo šarenilo zanimanja u životu ogleda se i na njegovom spomeniku. Postamenat mu išaran bojama sa velikom, pesničkom lirom. Obrijano, puno lice sa lepezasto potkresanom bradom, kao i puni mu i crni brkovi nekako se teatralno ističu.
