Sa „februarskim prolećem“ u Vranje su doletele i prve laste – i to sa severa. Jer prvi predizborni koraci su načinjeni, a uz kafu i prijateljsko ćaskanje mogu doknekle naslutiti prvi impulsi, isprobani teren koji će, po nekima, predstavljati arku u kojo će se založiti stečeni društveni ugled u borbi za prestiž.
Činjenica je međutim, da birači u predstojećim izborima ne traže atraktivnost , nezainteresovani su za lične kombinatorike pojedinaca, već žele predstavnike koji će poslaničku fotelju shvatiti samo kao mesto koje obavezuje na dosledno sprovođenje socijalističkih principa.
Došle su prve laste i našle svoje emisare koji će umeti, u poverenju, da prošire vest u zgodnom trenutku da bi taj i taj naš poznati drug prihvatio kandidaturu za savezno, odnosno republičko veće i da je spremna da se pošteno zauzme u skupštinskom veću da ovo naše nerazvijeno područje dobije stvarno onoliko koliko zaslužuje. Biografija kandidata je besprekorna, a ako mlade generacije nisu imale priliku da upoznaju zaslužnog druga reći će im stariji drugovi u većini slučajeva saborci potencijalnih kandidata koji zvanično drže zatvorene karte i ne „afiraju“ se dok ne stignu na desetine poverljivih izveštaja sa terena koji javno mnenje bolje ocene i od samog Galupovog instituta. Jer, slovenska je duša široka, otvorena…
Treba se samo još upitati: zar ćemo opet i tako?!
Članak je izvorno objavljen 7. februara 1969. godine.
