Smit je taj prizor posmatrao ljutito oko pola sata, a zatim se se sa Mustafa-begom vratio u kuću Mahmud-bega gde se već pročulo o događaju. On beleži da su Turci, „svi do jednog„, žalili to što se desilo, ali su objašnjavali da ništa nisu mogli da učine povodom rušenja hrama zbog svoje malobrojnosti u odnosu na pobunjenike.
Vladari Osmanskog carstva, koje je u 18. veku bilo u velikoj krizi, nekoliko puta su pokušavali da povrate moć svoje države. To je bio slučaj i sa Gilhanskim hatišerifom sultana Abdula Medžida (3. novembar 1839. godine), koji je formalno izjednačio prava svih turskih podanika, muslimana i hrišćana najpre, ali je u praksi na neki način samo još više otežao položaj ovih ljudi.
Na portalu Slobodna reč smo u rubrici Tefter već pisali o vladavini vranjskog Husein-paše, čiji se period poklapa sa usvajanjem pomenutog hatišerifa. Iako je on ostao upamćen kao paša koji je 1839. godine dao odobrenje i sredstva za izgradnju današnje Saborne crkve u Vranju, ovaj vranjski paša ne samo što je ignorisao odredbe ovog hatišerifa, već je aktivno progonio hrišćansko i muslimansko stanovništvo odnosno svoje neistomišljenike, što je rezultiralo ustankom u selu Dervenu (današnja Grdelica) u okviru Milojeve i Srndakove bune koja se desila u aprilu 1841. godine.
Uvertira za ustanak
Njegova „kleptomanska vladavina“ takođe je izazivala veliko nezadovoljstvo među vranjskim muslimanskim stanovništvom, pre svega među Arbanasima što je na kraju i dovelo do javljanja, u široj javnosti malo poznate, Ašarat bune.
Sama proklamacija Gilhanskog hatišerifa dovela je do velike ozlojeđenosti muslimana širom Osmanskog carstva, a naročito u pograničnim pašalucima koji su se naslanjali na Srbiju, Crnu Goru i Austriju. Među njima se pojavilo snažno antireformatorsko krilo koje je svo hrišćansko stanovništvo krivilo za nedaća u kojima se javljala osmanska država u tom trenutku – slab prinos letine, rast cena životnih namirnica, kao i javljanje kuge u oblastima Stare Srbije zbog loših higijenskih uslova. Muslimani su sve ovo tumačiči kao kaznu Alaha zbog odstupanja od šerijata i islama.
Pobunjenici na kratko ustuknuli pred vojskom
Prema istaknutom srpskom istoričaru Jovanu Hadživasiljeviću, Arbanasi su bili najveći zagovornici antireforme. Već su od 1840. godine počeli da se organizuju u svoje plemenske odrede i prete da će napadati lokalne predstavnike carske vlasti. Međutim, javljanje Milojeve i Srndakove bune i pojačano prisustvo osmanske vojske su eventualnu pobunu Arbanasa odložile bar na neko vreme.
Redovni profesor Filozofskog fakulteta u Nišu sa departmana za istoriju, dr Slaviša Nedeljković, u jednom od svojih naučnih radova bavio se ovim događajima.
„Čim je vest o Niškoj buni prostrujala Srbjom, brojno arbanaško-tursko stanovništvo preko noći je zaboravilo na svoje nezadovoljstvo prema centralnim turskim vlastima i odmah je pohitalo da pomogne turskoj vojsci da uguši pobunu Srba“ – navodi profesor Nedeljković.
Nakon gušenja ove pobune, deo Osmanske vojske od čak 80 hiljada ljudi je počeo polako da se osipa – jedan je otišao ka Kritu da se obračuna sa pobunom Grka, dok je deo ostao u današnjoj južnoj Srbiji da se bori protiv hajdučkih četa koje su od proleća 1842. godine počele da budu sve aktivnije.
Ovo su iskoristili Arbanasi iz Kumanovske nahije, koji su u julu 1843. godine izašli sa svojim antireformskim zahtevima. Ova pobuna je brzo ugušena, ali to ih nije obeshrabrilo, već su krenuli da se okupljaju u okolini Skoplja.
Vranje pod udarom
Kada se oko 3.000 Arbanasa okupilo oko Skoplja, nezadovoljni situacijom prekinuli su snadbevanje grada vodom i blokirali puteve. Hivzi-paša, gospodar Skoplja, ovu je blokadu brzo prekinuo tako što je poslao gradski garnizon. Međutim, ovaj poraz nije pokolebao Arbanase, već su naprotiv počeli opet da se okupljaju u još većem broju. Sada ih je bilo oko 6.000 i pretili su da neće davati nizam, kao i da će spaliti Skoplje. Hivzi-paša se nije pokolebao, već je pojačao svoju odbranu, a od Porte je tražio pomoć.
„Dolazak 40 bataljona redovne vojske kao i vojske vranjskog (Husein-paše) primorao je Arbanase da prekinu blokadu Skoplja i da se povuku u svoja mesta“ – navodi Nedeljković.
Prema njegovim istraživanjima, osmanska i arbanaška strana našle su se u pat poziciji koja je potrajala sve do početka 1844. godine, kada je pobuna Arbanasa prerasla u otvoreni sukob zahvativši prvo Prištinski pašaluk, a zatim skopski, tetovski i vranjski.
Jedna od prvih varoši koja se našla pod udarom jeste bilo Vranje. Oko 15.000 arbanaških ustanika napalo je Vranje i slomilo otpor osmanskog garnizona proteravši Husein-pašu. Arbanasi su zatim razgrabili svu njegovu imovinu, a potom zapalili i njegov konak.
Turski istoričar: Vranjanac Mihailo došao iz Beograda da „isprovocira“ pobunu
Međutim, savremeni turski istoričari poput profesora na Ataturkovom institutu za modernu tursku istoriju, Džingisa Kirla, daju više detalja. Na osnovu dokumenata koji su dostupni u Premijerskom osmanskom arhivu, glavni razlog bune je, pored nezadovoljstva Arbanasa vladavinom Husein-paše, bila i obavezna regrutacija.
Profesor Kirl navodi da se gradu prvobitno približavalo 600 ustanika, kojima su se lokalni Arbanasi pridružili, uključujući i deo pašinih sluga i garnizona, te je ubrzo bilo 1.200 ustanika naspram 500 pašinih vojnika. Marširavši ka Vranju, uzvikivali su: Dole paša! Ne želimo ga!
Istovremeno su se grupe Srba naoružale lakim naoružanjem pod vođstvom Vranjanca Mihaila. Kirl, citirajući zvaničnu osmansku verziju, navodi da se Mihailo neposredno pre početka bune vratio iz Beograda da bi „provocirao“ Arbanase i Srbe kako bi se pobunili. On navodi da je to verovatno isti onaj Mihailo Stojanović koji je desetak godina ranije napustio Vranje, jer se zamerio Husein-paši. Dalje navodi da se ovo „dizanje Srba na oružje“ desilo nezavisno od Arbanasa, ali im je cilj bio isti – svrgavanje Husein-paše.
Situacija je toliko postala napeta da je došlo do paljenja srpskih i bugarskih kuća u gradu. Sam Husein-paša sa svojom pratnjom je uspeo da umakne iz Vranja, njegov dvor je spaljen, a stoka zaplenjena.
U lokalnoj vranjskoj istoriji ovaj događaj se naziva Ašarat buna, po Ašarat ma’ali odakle je buna potekla. Zabeleženo je da su pobunjenici muslimani, pored hrišćanskog stanovništva, pljačkali i proterivali i muslimansko stanovništvo. Pored toga oni su u Vranju ubijali i pljačkali srpske trgovce i zanatlije, a opustošili su i brojna sela između Vranja i Leskovca.
Paljenje Sabornog hrama Svete Trojice
U Ašarat buni nije bio pošteđen ni skoro završeni Saborni hram Svete Trojice u današnjem centru grada, čiju je izgradnju pomogao i sam Husein-paša. Porta je poslala komisiju da proceni štetu porušenog hrama, ali ta odšteta nikada nije otplaćena. Vranjanci su ovaj hram opet završili 1860. godine iz sopstvenih sredstava.
Sam događaj spaljivanja Sabornog hrama beleži britanski putopisac i geolog ser Varington Vilkinson Smit (Warington Wilkinson Smyth) u svom putopisu A Year with the Turks (Godinu dana s Turcima) koji je objavljen tek 1854. godine. Smit se tokom bune našao u Vranju, a odsedao je kod izvesnog uglednog Turčina Mahmud-bega, odakle je „iz prve ruke“ beležio događaje tih dana u Vranju.
On se nakon odlaska Husein-paše našao u šetnji sa najstarijim sinom Mahmuda-bega, Mustafom-begom da poseti skoro završenu „crkvu izgrađenu od strane Hrišćana“, koja je „koštala dosta novca koji je paša veoma slobodno darivao“. U Smitovim zapisima on govori o ovoj šetnji sa mladim Mustafa-begom, dok su „stavili pištolje za pojaseve“ i sa „čibukom u rukama se gegali kroz beživotne usle uličice u donjem delu grada“:
„Iznad niskih krovova obližnjih kuća, novi zidovi svetlog kamena kojeg su još uvek okruživale skele, ukazivali su mi na crkvu, objekat koji je donekle bio gadljiv za dobrog Muslimana zbog toga što je nadvišavao sva obližnja muhamedovska mesta moljenja“ – stoji u Smitovom putopisu.
Gledavši u skoro završenu crkvu, primetio je da je „ovih dana retkost da se vidi bilo koje zdanje od važnosti“ nadvišava neki minaret, a onda je primetio da se zo isto zdanje klima. „Protrljao sam oči, opet se zaklimalo; u sledećem trenutku skela je popustila i cela gornja strana zgrade se srušila na zemlju uz dimove prašine, cepanja i pucanja drveta, trzanja i razbijanje teškog kamena, začuo se uzvik ljudskih glasova“ – opisuje Smit.
Uz misao da je verovatno reč o nekoj nesreći, Smit je zajedno sa Mustafa-begom potrčao ka kapiji porte gde je umesto „užasnutih radnika i komšija“ koje je očekivao da zatekne, u porti crkve zatekao oko 300 Arnauta.
Kako je opisao, Arnauti su se okupili oko uskog prostora, neki su motkama od skele „veselo udarali temelje na kojima je superstruktura uglavnom počivala“, a dok su drvo i kamen padali, dugi su kidali eksere i šiljke, kao i delove gvožđa, kako bi se izlilo verovatno za municiju, uz pomoć „pijuka i macole“.
„Drugi koji su bili lenji ili dostojanstveni, su pevali monotone pesme na tamburi ili filozofski komentarisali napredak“ – navodi Smit.
Turci „svi do jednog“ zažalili: „Ništa nismo mogli da uradimo“
Smit je taj prizor posmatrao ljutito oko pola sata, a zatim se se sa Mustafa-begom vratio u kuću Mahmud-bega gde se već pročulo o događaju. On beleži da su Turci, „svi do jednog„, žalili to što se desilo, ali su objašnjavali da ništa nisu mogli da učine povodom rušenja hrama zbog svoje malobrojnosti u odnosu na pobunjenike.
Konačni obračun
Što se tiče oružanih grupa Srba koje je predvodio Mihailo Stojanović, oni su bili uhvaćeni, ali profesor Kirl navodi da okolnosti njegove smrti niti njegove aktivnosti nisu bile jasne. Prema zvaničnoj osmanskoj verziji, to se desilo nakon zarobljivanja Mihaila, na putu ka Skoplju kada je uspeo da odveže svoje noge i pobegne u obližnu šumu. Stražari su ga sustigli i ne mogavši da ga savladaju, upucali su ga.
Sudbina Husein-paše
Nakon bega, Husein-paša se našao u Bitolju i tamo zatražio pomoć velikog vezira koji je u to vreme pregovarao sa pobunjenim Arbanasima. Pregovori su bez uspeha trajali nekoliko dana, a sami Arbanasi su ponavljali da neće davati regrute za nizam, niti prihvatiti „tanzimatske reforme“. Na njihovom čelu se nalazio Derviš, arbanaški starešina iz sela Džare koje se nalazi blizu Tetova.
Arbanasi su, nakon Vranja, zauzeli Prištinu i Prizren, a ustanici iz Vranja, sada jačine od oko 12.000 boraca su se uputili ka Leskovcu i podigli vojni logor. Dok su čekali rezultate pregovora stalno su im se priključivali novi dobrovoljci, te se njihov broj popeo na oko 30.000. Nakon toga su se ove čete usmerile ka Prokuplju i Nišu. Profesor Slaviša Nedeljković ističe da ovaj ustanak nije trajao dugo i pored toga što je obuhvatao veliku teritoriju i bio dinamičan, a razlog za to leži u činjenici brze intervencije centralne osmanske vojske.
Već sredinom aprila, iz Bitolja u Veles bilo je poslato 20 bataljona redovne vojske sa artiljerijom, a za njihovog seraskera (vrhovni zapovednik) bio je postavljen upravo vranjski Husein-paša. Porta je u drugoj polovini maja, pokrenula ofanzivu na pobunjene Arbanase iz nekoliko pravaca.
Šta u međuvremenu radi Kneževina Srbija
Kneževina Srbija je pomno pratila zbivanja u Osmanskom carstvu preko svoje obaveštajne službe. Tako je pukovnik kavalir Ilija Garašanin, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, u izveštaju knezu Aleksandru Karađorđeviću od 16. maja 1844. godine naveo da su u bojnoj kampanji protiv pobunjenih Arbanasa, zapaženu ulogu imali Husein-paša i gospodar Tetova Deli-beg.
Glavni sudar se desio kod sela Katlanova u blizini Skoplja gde su Arbanasi potpuno razbijeni. Naredni i finalni sukob se desio juna 1844. godine na prilazima Kačaniku gde su opet pobedile osmanske trupe. Nakon ove bitke povraćeno je i Skoplje, a ubrzo potom i mnogi gradovi među kojima je i Vranje.
Nakon gušenja pobune, Husein-paša je umro iste godine, a na mesto upravnika Vranja dolazi njegov brat Sulejman-beg, koji je u vranjskoj kolektivnoj svesti takođe ostavio trag. Njegovo veliko imanje nasledila su njegova tri sina – Huršid, Sulejman (koji je izgradio most u Zlatiborskoj ulici u Vranju) i Atulah.
Pročitajte više:
