Tekst je izvorno objavljen 20. marta 2020. godine u Fajnenšal tajmsu, a originalna verzija na engleskom jeziku je dostupna ovde >>>
Oluja će proći. Međutim, izbori koje sada pravimo mogu da promene naše živote u godinama koje dolaze.
Čovečanstvo se suočava sa globalnom krizom. Verovatno najvećom krizom naše generacije. Odluke koje će ljudi i vlade doneti u narednih par nedelja verovatno će oblikovati svet u godinama koje dolaze. One će obilkovati ne samo naše zdravstvene sisteme već i našu ekonomiju, politiku i kulturu. Moramo da postupamo brzo i odlučno. Takođe, treba da uzmemo u obzir i dugoročne posledice naših postupaka. Kada biramo između alternativa, treba da se zapitamo ne samo kako da prevaziđemo neposrednu pretnju, već u kakvom svetu ćemo živeti kada oluja prođe. Da, oluja će proći, čovečanstvo će preživeti, većina nas će i dalje biti živa – ali ćemo živeti u drugačijem svetu.
Monge hitne kratkoročne mere će postati sastavni deo naših života. To je priroda vanrednih stanja. Ona ubrzavaju istorijske procese. Odluke za koje su u normalnim vremenima potrebne godine rasprave, sada se donose za par sati. Nepotpuno razvijene pa čak i opasne tehnologije se sada stavljaju u pogon zato što su rizici nepostupanja dosta visoki. Čitave zemlje služe kao laboratorijski zamorčići društvenih eksperimenata širokih razmera. Šta se događa kada svi rade od kuće i komuniciraju isključivo sa distance? Šta se događa kada čitave škole i univerziteti krenu da primenjuju učenje na daljinu? U noramlnim vremenima, vlade, privreda i obrazovne institucije se nikada ne bi dogovorile da sprovedu ovakve eksperimente. Ali ovo nisi normalna vremena.
U ovakvom vremenu krize, suočavamo se sa dva ključna izbora. Prvi je između totalitarnog nadziranja ili osnaživanja građana. Drugi je između nacionalističke izolacije ili globablne solidarnosti.
Dubinsko nadziranje
Sa ciljem da se zaustavi epidemija, čitava društva moraju da se pridržavaju određenih smernica. Postoje dva glavna načina na koje je moguće postići ovaj cilj. Jedan metod podrazumeva da vlada nadzire ljude i kažnjava one koje krše pravila. Danas, po prvi put u ljudskoj istoriji, tehnologija omogućava nadzor svih u svakom trenutku. Pre pedeset godina, KGB nije mogao da prati 240 miliona svojsetskih građana 24 sata dnevno, niti je mogao da se nada da efektivno procesuira prikupljene podatke. KGB se oslanjao na obaveštajce i analitičare, te nije mogao jednostavno da postavi obaveštajce koji bi pratili svakog građanina. Međutim, sada vlade mogu da se oslone na sveprisutne senzore i moćne algoritme umestno na špijune od krvi i mesa.
U svojoj borbi protiv epidemije virusa korone, nekoliko vlada već primenjuje nove metode nadzora. Najupečatljiviji primer je Kina. Kroz neposredno praćenje pametnih telefona građana, koristeći stotine miliona kamera za prepoznavanje lica i obavezujući ljude da proveravaju i izveštavaju o svojoj telesnoj temperaturi i kličničkom stanju, kineske vlasti su ne samo brzo identifikovale potencijalne prenosioce korona virusa, već, takođe, prate njijovo kretanje i identifikuju svakog ko je došao u kontakt sa njima. Brojne mobilne aplikacije upozoravaju građane o njihovoj neposrednoj blizini sa zaraženim pacijentima.
Ovakav tip tehnologije nije ograničen samo na istočnu Aziju. Premijer Izraela, Benjamin Netanjahu, nedavno je ovlastio izraelsku obaveštajnu agenciju da primenjuje tehnologiju nadzora koja sa inače koristi za borbu protiv terorista kako bi se pratili pacijenti oboleli od virusa korone. Kada je nadlženi parlementarni odbor odbio da odobri ovu meru, Netanjahu ju je provukao kao „hitnu uredbu“.
Neko će reći da nema ničeg novog u svemu ovome. Poslednjih godina i vlade i korporacije koriste sve sofisticiranije tehnologije da bi pratile, nadgledale i upravljale ljudima. Ali ukoilko nismo dovoljno pažljivi, ova epidemija može da postane važna raskrsnica u istoriji nadziranja. Ne samo zato što je moguće da korišćenje masovnih tehnika nadziranja u zemljama koje su ih dosad odbijale postane normalno, već mnogo više zato što označava dramatičnu promenu od površinskog na mnogo dublje i detaljnije nadziranje stanovništva.
Dosad, kada biste pritisnuli ekran svog pametnog elefona i kliknuli na link, vlada je želela da zna šta je vaš prst tačno klkinuo. Ali sa virosom korone, predmet interesovanja se menja. Vlada sada želi da zna temperaturu vašeg prsta kao i vaš krvni pritisak.
Puding u vanrednom stanju
Jedan od problema sa kojim se susrećemo u razumevanju dosadašjeg nadziranja je da niko od nas ne zna tačno kako smo dosad bili nadzirani i šta godine koje dolaze mogu da donesu. Tehnologija nadziranja se razvija vratolomnom brzinom, a ono što se činilo kao naučna fantastika pre deset godina, danas su stare vesti. Kao misaoni eksperiment, zamislite da jedna vlada zahteva da svaki njen građanin nosi biometrijsku narukvicu koja prati telesnu temperaturu i otkucaje srca 24 sata dnevno. Ovako prikupljeni podaci se čuvaju i analiziraju od strane vladinih algoritama. Ovi algoritmi će znati da ste bolesni pre nego što vi to možete da znate, ali će isto znati gde ste i s kim ste bili. Ovakav sistem bi zasigurno mogao da zaustavi epidemiju u nekoliko dana. Zvuči dino, zar ne?
Naravno, loša strana je da ovakva situacija može dati legitimitet novom zastrašujućem sistemu nadziranja. Ako znate da sam, na primer, radije kliknuo na link Foks njuza umestno na link Si-En-Ena, to vas može naučiti nečemu o mojim političkim stavovima, a verovatno i o mojoj ličnosti. Ali ukoliko možete da pratite šta se dešava sa mojoj telesnom temperaturom, krvnim pritiskom i brzinom otkucaja srca dok gledam video klip, možete da saznate šta me čini nasmejanim, šta me tera u plač, a šta me čini veoma, veoma nervoznim.
Presudno je da ne zaboravimo da su ljutnja, radost, dosada i ljubav biološki fenomeni baš kao što su groznica i kašalj. Ista tehnologija koja može da prepozna kašalj može da prepozna smeh, takođe. Ukoliko korporacije i vlade počnu da masovno prikupljaju naše biometrijske podatke, moći će da nas upoznaju mnogo bolje nego što mi sami sebe znamo, a onda će moći ne samo da predvide naša osećanja već će biti u mogućnosti da njima upravljaju i prodaju nam šta god požele – bio to proizvod ili političar. Biometrijsko praćenje bi u tom slučaju omogućilo da taktika protivzakonitog prikupljanja podataka koju je imala Kembridž analitika počne da liči kao nešto što potiče iz praistorije. Zamislite Severnu Koreju 2030. godine u kojoj svaki građanin mora da nosi biometrijsku narukvicu 24 sata dnevno. Ukoliko slušate govor velikog vođe, a narukvica primeti nagoveštaje besa, sa vama bi bilo okončano.
Naravno, možete reći da bi biometrijsko nadziranje bila privremena mera preduzeta u toku vanrednog stanja. Ona bi bila ukinuta zajedno sa njim. Ali privremene mere imaju lošu naviku da nadžive opasnost, pre svega zbog toga što nova opasnost uvek vreba iza ćoška. Na primer, moja domovina, Izrael, je proglasila vanredno stanje tokom Rata za nezavisnost 1948. godine koje je opravdalo nemali broj privremenih mera koje su se ticale cenzure medija, konfiskacije imovine, kao i specijalne propise za spremanje pudinga (ne šalim se). Rat je odavno završen, ali Izrael nikada nije proglasio kraj vanredong satanje niti uspeo da ukine mnoge od ovih „privremenih“ mera iz 1948. godine (vanredni dekret o pudingu je milosrdno ukinut 2011.).
Čak i kada broj infekcija virusom korone bude ravan nuli, neke vlade željne podataka mogu da kažu da treba nastaviti sa primenom biometrijskih sistema za nadziranje jer se plaše novog naleta virusa korone ili zato što novi soj virusa ebole mutira u centralnoj Africi ili zato što… razumete. Poslednjih godina, besni velika bitka za našu privatnost. Kriza izazvana virusom korone može biti njena prekretnica. Jer kada ljudima date da biraju između privatnosti i zdravlja, oni će obično izabrati zdravlje.
Sapunska policija
Pitati ljude da biraju između privatnosti i zdravlje je, zapravo, koren problema. Zato što je to lažni izbor. Možemo i trebalo bi da uživamo i u privatnost i u zdravlju. Možemo da izaberemo da zaštitimo svoje zdravlje i zaustavimo epidemiju korona virusa ne tako što ćemo uspostaviti totalitarne režime nadziranja, već pre svega tako što ćemo osnažiti građane. U poslednjih par nedelja, neki od najuspešnijih napora da se zauzda epidemija korona virusa su sprovedeni u Južnoj Koreji, Tajvanu i Singapuru. Iako su ove zemlje koristile aplikacije za praćenje, one su se mnogo više oslonile na sveobuhvatno testiranje, pošteno izveštavanje i na dobrovoljnu saradnju dobro informisanih građana.
Centralizovano nadgledanje i grube kazne nisu jedini način da naterate ljude da poštuju korisna upustva. Kada ljudima saopštite naučne činjenice i kada oni veruju institucijama koje im govore ove činjenice, građani će uraditi pravu stvar iako ih ne gleda Veliki Brat. Samomotivisano i dobro informisano društvo je uglavnom mnogo snažnije i efektivnije nego ono policijski nadzirano i neupućeno.
Uzmite za primer pranje ruku sapunom. To je jedan od najvećih uspeha u istoriji ljudske higijene. Ova jednostavna radnja spašava na milione života svake godine. Iako ga uzimamo zdravo za gotovo, naučnici su tek u 19. veku otkrili značaj pranja ruku sapunom. Pre toga su čak i doktori i medicinske sestre išli sa operacije na operaciju bez pranja ruku. Danas, milijarde ljudi peru ruke na dnevnom nivou, ne zato što se plaše sapunske policije, već više zbog toga što razumeju činjenice. Ja perem svoje ruke sapunom zato što sam čuo za viruse i bakterije, zato što razumem da ovi mali organizmi izazivaju bolesti i znam da sapun može da ih ukloni.
Ali da bismo dostigli takav nivo saglasnosti i saradnje, treba nam poverenje. Ljudi treba da veruju nauci, da veruju institucijama i medijima. U poslednjih par godna, neodgovorni političari su namerno podrivali veru u nauku, u institucije i medije. Sada, ti isti neodgovorni političari mogu da dođu u iskušenje da na brzinu postanu autoritarni, objašnjavajući da jednostavno ne možete verovati javnosti da će uraditi pravu stvar.
U normalnim vremenima, poverenje koje je propadalo godinama ne može se obnoviti preko noći. Ali ovo nisu normalna veremena. U trenutku krize, mišljenja se mogu, takođe, brzo menjati. Možete imati žučne rasprave sa svojim rođacima godinama, ali kada se neka opasnost dogodi, najednom otkrijete da imate skriveni rezervoar poverenja i naklonosti i požurite da pomognete jedni drugima. Umesto izgradnje režima za nadziranje, nije kasno obnoviti poverenje ljudi u nauku, u institucije i medije. Definitivno, moramo koristiti prednosti tehlonogija, takođe, ali ove tehnologije treba da jačaju građane. U potpunosti se slažem da moja telesna temperatura i krvni pritisak treba da budu praćeni, ali ti podaci ne treba da budu upotrebljeni kako bi se stvorila svemoćna vlada. Radije, ovi podaci bi trebalo da mi omoguće da napravim bolje informisane lične izbore ali i da drže vladu odgovornom za svoje odluke.
Ukoliko mogu da pratim svoje zdravstveno stanje 24 sata dnevno, mogu da saznam ne samo da li sam postao zdravstvena opasnost za druge ljude, već i koje navike doprinose mojem zdravlju. A ukolko bih mogao da pristupim i analiziram proverenu statistiku o širenju virusa korone, bio bih u mogućnosti da procenim da li mi vlada govori istinu i da li usvaja prave mere kako bi se borila protiv epidemije. Kadgod ljudi pričaju o nadziranju, setite se da ista tehnologija nadziranja uglavnom može biti iskorišćena od strane vlada da prate pojedince – ali i da pojedinci prate vlade.
Epidemija virusa korone je zato glavni test građanstva. U narednim danima, svako od nas bi trebalo da izabere da veruje naučnim činjenicama i zdravstvenim stručnjacima pre nego neosnovanim teorijama zavere i samozainteresovanim političarima. Ukoliko ne uspemo da načinimo pravi izbor, možemo uhvatiti sebe kako predajemo svoje najdragocenije slobode misleći da je to jedini način da sačuvamo naše zdravlje.
Potreban nam je globalni plan
Drugi bitan izbor sa kojim se suočavamo je između nacionalističke izolacije i globalne solidarnosti. I epdemija i rezultirajuća ekonomska kriza su globalni problemi. Oni mogu biti efektivno rešeni isključivo putem globalne saradnje.
Pre svega, kako bismo pobedili virus, potrebno je da informacije delimo globalno. Ovo je velika prednost ljudi u odnosu na viruse. Virus korone u Kini i virus korone u SAD-u ne mogu da razmene savete kako da zaraze ljude. Ali Kina može da nauči SAD mnogim važnim lekcijama o virusu korone i kako se boriti s njim. Ono što italijanski doktor otkrije u Milanu svakog jutra može da spasi živote u Teheranu svako veče. Kada se vlada Ujedinjenog Kraljevstva dvoumi između nekoliko mera, može da dobije savet od Korejaca koji su se već susreli sa sličnom dilemom pre mesec dana. Ali da bi se ovo dogodilo, potreban nam je duh globalne saradnje i poverenja.
Zemlje moraju biti željne da dele informacije otovoreno i smerno traže savete, ali bi trebalo i da veruju podacima i uvidima koje dobijaju. Potreban nam je globalni napor da proizvodimo i distribuiramo medicinsku opremu, pre svega setove za testiranje i respiratore. Umesto što svaka zemlja pokušava da proizvede i skladišti svaku opremu koju može da dobije, koordinisani globalni napor može da ubrza proizvodnju i osigura da oprema za spašavanje života bude raspoređena poštenije. Kao što zemlje nacionalizuju privredu tokom rata, ljudski rat protiv virusa korone može da zahteva „humanizaciju“ ključne linije proizvodnje. Bogata zemlja sa manje zaraženih bi trebalo da dude spremna da pošalje dragocenu opremu siromašnijoj zemlji sa više zaraženih, verujući da će ako i kada njoj bude bila potrebna pomoć druge zemlje učiniti isto za nju.
Mogli bismo da razmišljamo o sličnom globalnom naporu za udruživanjem medicinskog osoblja. Trenutno manje pogođene zemlje bi mogle da pošalju medicinsko osoblje u najteže pogođene regione sveta kako bi im pomogle u času kada im je to najpotrebnije ali i kako bi stekle vredno iskustvo. Ukoliko bi se stanje epidemije promenilo, pomoć bi mogla da se odvija u suprotnom smeru.
Globalna saradnja je prekopotrebna i na ekonomskom frontu, takođe. Znajući globalnu prirodu ekonomije i lanaca snabdevanja, ukoliko svaka vlada donosi odluke na svoju ruku bez ikakvog obzira prema drugima, rezultat može biti haos i produbljivanje krize. Potreban nam je globalni plan delanja, i to brzo.
Još jedan uslov je postizanje globalnog dogovora o putovanju. Ukidanje svih međunarodnih putovanja u narednim mesecima može uzrokovati ogromne teškoće i ometati rat protiv virusa korone. Zemlje moraju da sarađuju kako bi dozvolile prelazak granica bar za šaku neophodnih putnika: naučnika, doktora, novinara, političara, biznismena. Ovo se može postići globalnim dogovorom o prethodnoj proveri putnika od strane njihove zemlje. Ukoliko znate da je isključivo dobro proverenim putnicima dozvoljeno ukrcavanje na avion, bićete spremniji da ih prihvatite u svoju zemlju.
Nažalost, zemlje trenutno ne rade gotovo ništa od ovih stvari. Kolektivna paraliza je obuzela međunarodnu zajednicu. Izgleda da nema odraslih ljudi. Očekivalo bi se da je već nedeljama unazad održan sastanak svetskih lidera kako bi se došlo do zajedničkog plana za reagovanje. Lideri zemalja iz G7 grupe su uspeli da organizuju videokonferenciju tek ove nedelje, a ovaj sastanak nije rezultirao nikakvim planom za zajedničku akciju.
Tokom prethodnih globalnih kriza – kao što je ona finansijska iz 2008. godine ili epidemija ebole tokom 2014. godine – SAD su preuzele ulogu svetskog lidera. Ali trenutna administracija SAD-a je odbacila posao lidera. Jasno je stavila do znanja da brine o veličanstvenosti Amerike mnogo više nego o budućnosti čovečanstva.
Ova administracija je napustila čak i svoje najbliže saveznike. Kada je zabranila putovanja iz EU, nije se trgla da obavesti EU unapred – da ne govorimo o konsultovanju sa EU o ovako drastičnoj meri. Nemačka je bila skandalizovana navodnom ponudom od milijardu dolara jednoj nemačkoj farmaceutskoj kompaniji za kupovinom monopola na prava za novu COVID-19 vakcinu. Čak iako trenutna administracija promeni taktiku u nekom trenutku i predloži globalni plan za delanje, samo bi nekolicina bila spremna da prati lidera koji nikad ne preuzima odgovornost, koji nikad ne priznaje greške i koji rutinski uzima sve zasluge za sebe, ostavljajući druge da budu kritikovani.
Ukoliko praznina koju su iza sebe ostavile SAD ne bude ispunjena drugim zemljama, ne samo da će biti teško zaustaviti trenutnu epidemiju, već će njeno nasleđe nastaviti da truje međunarodne odnose u godinama koje dolaze. Ali, ipak svaka kriza je i šansa. Moramo da se nadamo da će trenutna epidemija pomoći čovečanstvu da razume akutnu opasnost koju predstavlja svetsko nejedinstvo.
Čovečanstvo treba da napravi izbor. Da li ćemo nastaviti da klizimo putem nejedinstva ili ćemo usvojiti plan globalne solidarnosti? Ukoliko izaberemo nejedinstvo, to neće samo produžiti krizu, već će verovatno rezultirati u još većim katastrofama u budućnosti. Ukoliko, pak, izaberemo globalnu solidarnost, to će biti pobeda ne samo protiv virusa korona, već protiv svih budućih epidemija i kriza koje mogu da salete čovečanstvo u 21. veku.
Autor je izraelski stručnjak za svetsku, srednjevekovnu i vojnu istoriju. Postao je poznat posle objavljivanja knjige Sapijens: kratka istorija čovečanstva 2011. godine.
