Fotografija je izuzetno lep i važan medij koji u poslednjih nekoliko godina gubi na bitnosti u čeljusti hiperprodukcije i manipulacije. Generalno gledano, fotografijom dobijamo vizuelno više podataka negoli pisanom reči. Od velike je važnosti to da ona prenese emociju ne bi li ostvarila bolju komunikaciju sa posmatračem. Mislim, naravno, na bazičnu reportersku fotografiju, koja je lišena svih uticaja obmanjivanjem koje je u poslednje vreme sve češći slučaj. Sam kvalitet fotografije u medijima prilično je narušen. Najvrednijim se smatraju, naravno, paparaco fotografije koje su preplavile novine i internet portale kako u svetu tako i kod nas.
Najbolje radove od medijske fotografije možemo videti na godišnjim izložbama fotografija „Press Foto Srbija“ koji se preko 20 godina organizuju kod nas.
U današnje vreme, „kaljanje“ fotografske delatnosti nije neka novina, ali su način zloupotrebe, zbunjivanje i prevare čitalaca sve zastupljeniji. Ovom prilikom, međutim, ne bih otišao u pravcu te nepregledne teme, već bih malo više istakao važnost autorstva i autorskih prava fotografije.
Prema Zakonu o autorskim i srodnim pravima Republike Srbije, autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine. Mediji često dolaze u poziciju u kojoj ne poštuju autorska prava, a razlozi su razni. Najčešće je posredi neznanje o samim autorskim pravima ili pak nemarnost samih redakcija i uredništva. Većina medija misli da je fotografija besplatna čim se nalazi na internetu i da slobodno može da se posluži njome. Medije, nažalost, ne zanima koliko je znoja, a nekad i krvi, fotograf prolio da bi napravio fotografiju, koliko košta sama oprema, vreme… Ako krenem da nabrajam koji su sve činioci potrebni za dobru fotografiju, napisaću knjigu. Zato je bitno otvoriti malo i ta vrata, u smislu edukacije medija ali i samog autora, skrenuti mu pažnju koja su njegova prava i zašto su ona toliko važna. Važna su najviše zbog njegove motivacije, i zbog toga da ima uvid u to da mu je rad cenjen, poštovan i pre svega tražen.
U poslednje vreme, mediji su se „opametili“ pa su zbog ekskluziviteta kao vizual nekoj vesti počeli da koriste youtube screenshot iliti „print screen“ što je na kraju krajeva jako loše rešenje za sve. Osim toga, skloni su da koriste i lične profile na društvenim mrežama kako bi izbegli potpisivanje autora.
Kršenje autorskih prava kod fotografije su u principu sledeće stvari: uzimanje fotografije bez odobrenja autora, nepotpisivanje autora, prekadriravanje fotografije, manupilacija fotogafije i drugo. Jako je bitno da autor sadrži originalnu fotografiju u punoj rezoluciji kako bi, prema EXIF podacima (koja taj fajl ima) dokazao da se radi o autorskom delu.
U Srbiji postoje specijalizovane advokatske kancelarije koje se striktno bave autorskim pravima. Preporučio bih svim autorima da ih kontaktiraju i posavetuju se kako da postupe, ako dođu do eventualnog problema. Često se stvar reši pregovaranjem dveju strana, popularno nazvana nagodba, a ako do toga ne dođe, nadležni su sudovi za koje svi znamo kako vode poslove i koliko to traje. Sud je pre svega naklonjen autoru, jer ga štiti Zakon o autorskim i srodnim pravima. Svakako ne bi bilo loše da postoji neko ozbiljno udruženje medijskih fotografa koje bi zastupalo određeno advokatsko telo čime bi se krađa autorskog dela minimalizovala ili, na kraju krajeva, ubrzala putem suda.
U idealnom slučaju, u nekoj bajci, naši mediji treba da se aktiviraju i porade na fotografskoj etici, informisanju o zakonima u medijima (koji treba da se poštuju u potpunosti), edukaciji fotografa i u nekoj bliskoj budućnosti vratili dokumentarnu fotografiju u novinske vode. Svet strmoglavo jurca u propast, dozvolimo bar da ga vidimo realnim i iskrenim očima.
