Tekst originalnog naslova „Priznanje pariskog ‘Diora’ vranjskoj Trikotaži: Modu diktira Miroslava“ izvorno je objavljen u nedeljniku Slobodna reč 29. novembra 1969. godine.
Došla je, kao početnica, pre četiri godine u Vranje, da bi za kratko vreme postala kreator čijim se modelima divi i pariski „Dior“ i da bi se prema njenom ukusu i diktatu odevale Beograđanke, Zagrepčanke, Ljubljančanke, Moskovljanke, Lenjingrađanke i žene mnogih drugih metropola, uključujući i muškarce u Njujorku, Vašingtonu, Otavi…
– Sve svoje uspehe vezujem za Trikotažu „Vranjanku“ u čijoj sam modelarnici kreator – pričala nam je o ovom radnom kolektivu i sebi Miroslava Jovanović, sa kojom smo razgovarali na njenom radnom mestu.
Rođena u Obrenovcu, Školu za primenjenu umetnost završila je u Novom Sadu – spremajući se da postane nastavnik likovnog obrazovanja. Paralelno s tim, u školi je, na grupi za tekstil, radila kostimografiju. A tada se, nenadano, obrela na praksi u Trikotaži „Vranjanka“. Mesec dana provedenih pod vranjskim podneblljem bilo je dovoljno da se zaljubi u ovaj grad.
Sa diplomom o završenoj umetničkoj školi, došla je u Vranje, zaposlila se u Trikotaži kao kreator modela i bacila svoje sidro ovde – možda zauvek.
Reklo bi se da Miroslava na radnom mestu – igra! Jer – njen „alat“ su makaze i hartija. Stalno reže papir i kroz tu „igru“ mašte i fantazije – za svaka dva dana prosečno, napravi novi model.
I tako godišnje ona „proizvede“ oko 150 modela od hartije, od kojih će, otprilike, svaki deseti doživeti serijsku produkciju.
Stvari tako izgledaju – kad se pojednostave. Međutim, serijskoj proizvodnji prethode teška iskušenja na modnim revijama, modnim izložbama i sajamskim priredbama, gde se svi modeli podvrgavaju stručnoj kritici. Kada članovi žirija kažu „Ovo može da krene…“, model je prihvaćen – za domaće tržište, Sovjetski Savez, Sjedinjene Američke Države, Francusku, Austriju ili Kanadu.
Najveći spoljnotrgovinski partner je Sovjetski Savez. „Vranjanka“ je ove godine poslala oko 60 hiljada delova razne trikotažne robe u Moskvu. Sem toga, sa poslovnim partnerima u Sovjetskom Savezu zaključen je aranžman o izvozu trikotaže u vrednosti od 200 hiljada dolara.
Za sovjetsku ženu radim jednostavne komplete iz dva dela, jakne i haljine – pričala je Miroslava. – To su modeli klasičnih linija, bez kinđurenja, sa kombinacijama u prepletu a retko kad i u boji. Dečja odeća je življih boja i sa osveženjima, pomoću nekih kombinacija…
Otkako je kreator u „Vranjanki“, ova devojka to s ponosom ističe. Trikotaža je osvojila više sajamskih priznanja, među kojima i „Zlatnu preslicu“, više zlatnih i srebrnih i bronzanih medalja kao i plaketa. Pa ipak, najdraže joj je „Zlatno lane“, osvojeno za jedan dečji komplet na Beogradskom sajmu.
Ovu nagradu Miroslavinom modelu i „Vranjanki“ dodelio je međunarodni žiri. U tome možda ne bi bilo ničeg neobičnog, da jedan član žirija nije bio iz najpoznatije svetske modne kuće, pariskog „Diora“, koji je sa ushićenjem i divljenjem odao svoje priznanje kreaciji plavokose Miroslave.
