VRANJE – Nema dovoljno prilika da se vidi iskrena, empatična reprezentacija kvir zajednice u industriji, poručuje za portal Slobodna reč dramaturškinja Nina Plavanjac, koja je zajedno sa Aleksandrom Jovanović i Bojanom Tasićem autorka kratkih dramskih tekstova, koji je u formi omnibusa na scenu teatra Bora Stanković postavio reditelj Stevan Bodroža. Predstava „4 ZIDA ili tragikomedija o karantinu“ biće po drugi put reprizno odigrana večeras, od 20 časova.
Kako je poručeno iz PBS, prvu reprizu predstave pogledali su i selektori Sterijnog pozorja i festivala Joakim Vujić. Rađena je po motivima romana Stefana Mihajlovskog „14 dana karantina“, a nastala je postavkom omnibusa kratkih dramskih tekstova Aleksandre Jovanović, Nine Plavanjac i Bojana Tasića.
U prodaji je kako javljaju iz PBS-a ostalo još nekoliko karata za drugu reprizu predstave.
Prikazuje presek jednog društva u četiri priče, u četiri stana i četiri porodice u jednoj beogradskoj stambenoj zgradi. Radnja je smeštena u doba karantina, za vreme pandemije korona virusa.
Bodroža, koji po drugi put režira u Vranju za naš portal ističe da je želeo da zadru duboko u teme kojima su se bavili i postave ozbiljna pitanja, kao i da izgrade scenski svet koji je autentičan, uverljiv i komunicira sa publikom.
„Mene interesuje istina o čoveku, zaranjanje u dubinu ljudske psihologije i nešto što je u njoj mračno. Biće onih kojima će se ova predstava dopadati, i oni kojima neće ali mislim da ova predstava nikog neće ostaviti ravnodušnim. To jeste opšte mesto ali je zbilja tako“ – rekao je Bodroža na konferenciji za medije pre same premijere.
Dramaturg Bojan Tasić navodi da je bitno što je predstava u kamernoj postavci, jer dovodi publiku u stadijum gledanja u tuđa četiri zida, gde mogu da se prepoznaju.
„Roman je bio kratak za celovečernji komad. Nakon čitanja smo se dogovorili da odradimo još tri autorske priče a za roman smo ostavili jednu celinu, s tim da smo posebnu pažnju obratili na četvrtu priču, gde smo svi zajedno radili na kosturu ideje. Nismo se strogo pridržavali radnje romana, nego smo napravili kompaktnu celinu“ – navodi Tasić.
Priča kojom počinje predstava, „Fotelja, praher i friklajmbing“ sadrži malo komike i nadrealizma a predstavlja bazičnu porodicu, koja ima dva ekstrema: „jedan koji veruje u sve što čuje na televiziji i drugi koji „ne veruje u virus i pokušava negacijom da se odbrani“, i sin koji pokušava da se izbori sa drastično različitim roditeljima.
Dramaturškinja Aleksandra Jovanović napisala je tekst za drugu priču, „Podstanari“, koja je crna komedija u kojoj se postavlja pitanje: „Šta će sve ljudi da urade kako bi imali dom i šta on za njih podrazumeva?“ Ova priča, kako navodi, govori o upinjanju da se postigne jedna nametnuta egzistencija koja podrazumeva svojinu i materijalizam u svom najgorem obliku i prihvatanje konzumerizma.
„Goran i Ljubica osećaju bes i uskraćenost pa pribegavaju zločinu, kao zaista jedinom (bar njima) rešenju. Za Mirjanu, ljubav znači primanje poklona i uživanje u lepoti i slici moći. Ništa van toga je ne zanima, pa propusti priliku da sazna osnovne stvari o svom pokojnom vereniku. Za Ljubicu i Gorana, ljubav je žrtvovanje, gde muškarac ‘uzme stvar u svoje ruke’, a žena se pobrine za nered nakon toga“ – kaže Jovanović.
Jovanović navodi da je najjače oružje crne komedije ironičnost, naglašavanje ustaljenih normi, a onda njihovo oneobičavanje i izlaganje parodiji, što je jedan od njenih omiljenih podžanrova.
„U njemu nešto pogrešno uvek trijumfuje, ne zato što je dobro izgubilo, već ga nikad nije bilo“ – navodi Jovanović.
Dramaturškinja Nina Plavanjac napisala je segment omnibusa „Ona više nije ovde“, koji je izazvao najemotivnije reakcije publike. Njena priča prati razrešenje odnosa psihički nestabilne, dementne majke i njene ćerke koju je bolno detinjstvo učinilo hladnom i distanciranom.
„Sve troje smo, kao autori, u svojim pričama istraživali posledice ta ‘četiri zida’, zatvorenosti i osuđenosti na najbliže. Šta sve ispliva kad nema više gde da se pobegne, kad nema više tepiha pod koji ćemo nagurati progutane nepravde. U mojoj priči, majka i ćerka ne samo da ne mogu da pobegnu jedna od druge, već ne mogu da pobegnu ni od duhova prošlosti i generacijske traume, koji se ispoljavaju kroz dekonstruisani doživljaj stvarnosti dementne majke“ – navodi Plavanjac.
Pitanje koje je nju, kako navodi, opsedalo i kojim se u ovoj priči bavi je: „Šta od čoveka ostane nakon višegodišnjeg bola i napuštenosti, da li trauma može da nam poništi kompletan identitet? I postoji li za to lek? Možda je kako navodi lek praštanje, pre svega samima sebi“, navodi ona.
Poslednja priča na kojoj su radili sve troje dramuturga, govori o dva mlada muškarca koji su zatvoreni zajedno na dve nedelje i kako Plavanjac navodi „možda po prvi put slobodni sada kad nema optužujućih pogleda“.
Tasić ističe da je sama njihova njihova igra i upoznavanje probudilo publiku.
„Ljudi moraju da prestanu da zabijaju glavu u pesak i shvate da postoje različiti ljudi i da se oni na različite načine nose sa problemima koji možda drugima deluje lako. Brzopleti su da osude, a nema volje da se razume drugačiji od sebe. Prirodno su se slegle priče o paru koji iznajmljuje stan, i priča koja govori o našim najstarijim sugrađanima pogođenim zatvaranjem, da bi poentirali sa poslednjom pričom kakve su porodice a kakve bi trebale da budu, a možda se ne smatraju takvim“ – ističe Tasić.
Plavanjac navodi da je priča vrlo dramski potentna i da je bilo lako poći od te premise i iskoristiti je za zajednička promišljanja ljudskog licemerja, ljubavi i izdaje.
„Stevan nam je dao svoje potpuno poverenje i punu umetničku slobodu u dramatizaciji, što je samo doprinelo lakoći sa kojom smo pisali“ – kaže Plavanjac.
Jovanović dodaje da joj muka od pitanja da li su „pribojavali“ zbog iznošenja ovog komada jer se, kako navodi, tako samo naglašava „tobožnja kontroverznost teme i paradoksalno opravdava potencijalno homofobična reakcija“.
„Kvir junaci, junakinje i njihovo iskustvo treba da budu zastupljeni u pozorištu i na filmu koliko i svi drugi, nema tu mnogo pametovanja“ – navodi Jovanović.
Plavanjac dodaje da je ključno da u medijima i na sceni bude vidljiva svaka vrsta ljubavi, a posebno u malim sredinama, zbog svih ljudi koji su i dalje zarobljeni „u svoja četiri zida, i zbog svih mladih koji osećaju krivicu, samo jer postoje“.
„Bilo nam je izuzetno važno da Jakša i Vuk, naši junaci iz poslednje priče, budu trodimenzionalni likovi, sa svojim vrlinama i manama, sa svojim trijumfima i porazima, kao i svi drugi likovi u ovom tekstu. Njihova ljubav je posebna jer je njihova, a ne jer nije heteronormativna“ – kaže Plavanjac.
Bojan Jovanović i Marko Nikolić koji igraju likove Vuka i Jakše kako navodi Plavanjac oživeli su ih sa hrabrom i srceparajućom ljudskošću.
„Posle predstave, podelila sam sa Stevanom da sam se na Jakšinoj i Vukovoj priči rasplakala, ne samo jer je tragična, nego jer maltene nemam prilike da vidim iskrenu, empatičnu reprezentaciju kvir zajednice, kojoj i sama pripadam, u industriji u kojoj radim. Hvala Stevanu, hvala Bojanu i Marku, hvala ansamblu na hrabrosti i ljubavi“ – ističe Plavanjac.
Autor romana Stefan Mihajlovski navodi da, sudeći po reakcijama sa premijere, zaključuje da je ekipa napravila predstavu koja će imati dug vek.
„Ono što je meni kao autoru bilo važno, iako se u kreativni proces nisam mešao, jeste da pozorišna adaptacija zadrži duh romana koji sam inače napisao tokom vanrednog stanja“ – navodi Mihajlovski.
Jovanović kaže da su savremeni komadi važni, jer kroz njih slušamo nove glasove. Ona je sa Bodrožom kojem je ovo druga režija u Vranju sarađivala zajedno na predstavi „Okamenjeno more“.
„Dao sam im slobodu ali sam tražio neku dubinu koji su sproveli, i uvek bih ponovo radio sa njima. Obožavam da radim sa mladim autorima, a oni su jako posebni i jako različiti međusobno i divno što su dvoje iz Vranja Bojan Tasić i Aleksandra Jovanović i Nina Plavanjac iz Beograda“ – rekao je Bodroža.
U predstavi igraju glumice i glumci Pozorišta Bora Stanković Radmila Kocevska, Bojan Jovanović, Jelena Filipović, Tamara Stošić, Nenad Nedeljković, Marko Nikolić, Kristina Janjić Stojanović, Milena Stošić, Žetica Dejanović, Dragan Živković i Anđela Vlajković.
Predstava je rađena u koprodukciji sa Festivalom „Merlinka“ iz Beograda, uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije.
