Može se reći da je, ne samo Srbija, na jednom mestu dobila dostojanstvenu interpretaciju Stankovićeve literature – uz dužno poštovanje svih kritičara koji su pokušali da široj publici pokažu šta je Bora želeo da prikaže kroz svoja, za to vreme „hrabra“ dela. Danas, pri kraju 2021. godine konačno smo dobili ono što (ni)smo tražili.
Istaknuti britanski političar, istoričar i pisac Vinston Čerčil – to je već poznata priča – pitanjem je, na pitanje svog ministra, odbranio kulturu i državu u jednom od najtežih trenutaka za Ujedinjeno Kraljevstvo u dugoj istoriji te države.
Ali, da se podsetimo; britanska vlada za vreme Drugog svetskog rata sastala se povodom krizne situacije nakon Hitlerovog napada, a onda je postavljeno i pitanje: kako nabaviti sredstva za odbranu zemlje, odakle „uzeti“? Predloženo je, pored ostalog, da Ministarstvo kulture bude to koje će „trpeti“, kako bi se finansije usmerile na odbranu države, na šta je usledio Čerčilov odgovor: „A šta ćemo, onda, da branimo?“
A šta mi to branimo i od koga?
Aktuelno filmsko i televizijsko ostvarenje Milutina Petrovića i Gorana Stankovića „Nečista krv“ naišlo je – poslovično očekivano, posebno kada je reč o anonimnim „misliocima“ – na lavinu negativnih komentara na društvenim mrežama; primedbe su upućivane gotovo svim članovima ekipe koja je, po slobodnoj proceni, stvorila avangardno umetničko delo.
Zanimljivo, pomenute zamerke dolazile su ponajviše iz Vranja, pošto se jedino njih i tiče ovo ostvarenje, zar ne!? Bora je njihov (naš), zar ne!? Te, nazovimo ih kritike, upućene su ponajviše na eksplicitne, erotske scene i dijalekat, odnosno vokabular koji glumci izgovaraju. Drugim rečima, kako bi bilo jasnije, prizrensko-timočki dijalekat koji je u najširoj upotrebi u Vranju, jeste aktuelan i danas, ali „moderniji“ od onoga kojim je veliki Bora Stanković pisao dijaloge po pripovesti babe mu Zlate…
Jezik je pretrpeo ogromne promene, kao što je i vranjska varoš prošla kroz mnoge turobne vremenske periode, a proces globalizacije obuhvatio je i najzabačenije delove Srbije, te se u manjoj ili većoj meri navike stečene u rodnom kraju katkad primećuju u mestima gde ljudi migriraju. Čini se da i dalje postoji „sukob“ između urbanog i ruralnog u Vranju, baš kao i u Stankovićevim delima, ali, opet, čini se da se teško može pronaći u većoj meri nit koja povezuje građane Vranja iz Borinih dela sa današnjim Vranjancima, što zbog kulturnog obrasca, što zbog načina života.
Može se reći da je, ne samo Srbija, na jednom mestu dobila dostojanstvenu interpretaciju Stankovićeve literature – uz dužno poštovanje svih kritičara koji su pokušali da široj publici pokažu šta je Bora želeo da prikaže kroz svoja za to vreme „hrabra“ dela – danas, pri kraju 2021. godine konačno smo dobili ono što (ni)smo tražili.
Kada je reč o kritici filmskog i tv projekta „Nečista krv“ ne možemo posmatrati kroz ukus, već kroz relevantna umetnička gledišta; umetnost je univerzalna, kao i ljubav, pogledi su na ova dva pojma potpuno drugačija od pojedinca do pojedinca.
Da zamislimo!?
Da li (danas) možemo da zamislimo, mi Vranjanci, da izvesni profesor matematike u gimaniziji ili statistike u Ekonomsko-trgovinskoj školi ili profesor mašinstva u Tehničkoj školi, napiše tekst o položaju i pravima radnika u gradskim fabrikama ili, još primera radi, o iznenadnom napuštanju – iliti bežanju u čaplinovskom stilu kada napravi neku zavrzlamu – fabrike „Geox“ iz Vranja?
Da li možemo da zamislimo da bilo ko od viđenijih Vranjanaca javno govori i piše o odlasku italijanskog brenda obuće i uticaju tim povodom na ekonomiju i finansijski standard građana u Vranju? Kakav bi i da li bi takav tekst imao šireg uticaja? Zamislimo komentare na sve ono što se isključivo nas tiče?
Nekadašnja „Mala Švajcarska“ vremenom je postala „provincija“ koju dobar deo kultivisane Srbije, van juga, posmatra sa podsmehom. O toj „provinciji“ znaju uglavnom iz ostvarenja Siniše Pavića i supruge mu Ljiljane, njihovih filmskih i televizijskih projekata. anji broj njih iz narodnih pesama, a još manji – onih koji misle da se u Vranju smešno govori (gi, ga, gu), gde padeži ne postoje i gde je sve nekako jadno i čemerno, a u isto vreme i veselo – iz literarnih dela, ne samo Bore Stankovića!
Konzumenti i komentatori popularne kulture u Srbiji očito ne prave razliku između kulture i nekulture, odnosno, (ne)poznavanja svog bića, a isti oni što ne sagledavaju pojedinosti u kulturi i društvu, često se pozivaju na „patriotizam“, na tobožnju ljubav prema domovini ili pak negiraju sopstvenu kulturu.
Mnoštvo građana van juga Srbije ne pravi, uslovno rečeno, razliku, ni među gradovima, već misle da je sve što je južnije od Niša „isto“. Nije i ne može biti! To što nekome nije poznata ili bliska afrička država Mali i njeno uređenje, zakoni i kultura, ne znači da je ona manje vredna od Sjedinjenih Država, Rusije ili Francuske, već se, ne samo uslovno rečeno, u tom slučaju pokazuje nazainteresovanost i neznanje o toj zemlji.
Kao što je, primerice, za neke ljude teško razumljiva muzika Mocarta, Šopena i Verdija, teško je razumljiva i kultura jednog naroda na vranjskom prostoru, koje je ne tako davno – pamtimo li – bilo na severu jedne države, a danas na jugu druge.
