Javna biblioteka „Bora Stanković“ u Vranju nedavno je promovisala legat Vere Cenić, prve žene doktorke nauka iz ovog grada, pre toga uspostavila saradnju sa bibliotekom iz Ohrida, a nešto ranije je i manastir Hilandar donirao rukopise i knjige vranjskoj biblioteci. Zoran Najdić, v. d. direktora ove ustanove kulture, vajar po vokaciji, za Slobodnu reč govori, između ostalog, o tome koliko je digitalizacija koju je, prošle godine, sprovela Javna biblioteka, olakšala proces iznajmljivanja i čitanja, o saradnji među mladim umetnicima, o urbanoj i kulturi oslikavanja murala.
Slobodna reč: Idemo u susret 14. februaru, Međunarodnom danu darivanja knjiga koji je ustanovljen sa ciljem promocije čitanja, pre svega kod dece i mladih. Da li je ova inicijativa probudila interesovanje i kod ljubitelja knjiga u Vranju?
Zoran Najdić: Mi imamo više datuma u toku kalendarske godine kada, na neki način, promovišemo čitanje i književnost, i kada ukazujemo na važnost čitanja: na dan naše ustanove, tokom Dečje i Svetosavske nedelje, Borinih književnih dana… Svaki put se trudimo da, kvalitetnim programom, ukažemo na to. Puno toga smo i postigli, pa se promenio i odnos sugrađana prema našoj ustanovi, sve je veći broj korisnika. Sada, zaista, u našoj biblioteci, mogu da se nađu svi mogući naslovi, pre svega aktuelni, sve ono što procenimo da je na tržištu privuklo pažnju i kritike i javnosti. Sa druge strane, niz aktivnosti i koraka unutar organizacije i same ustanove takođe su doprineli većem broju korisnika. Evo primera – na kraju 2021. imali smo 1.759 upisanih članova, a na kraju 2023. godine 2.538. To znači da je, u odnosu na broj stanovnika, svaki 24. ili 25. Vranjanac član biblioteke, a to nije malo.
SR: Sigurno se sećate inicijative koju je pokrenulo Udruženje građana „BEV“, kada su članovi udruženja postavili ulične biblioteke na nekoliko mesta u gradu. Vranjanci su te knjige uzimali, pozajmljivali ih, ali ih nisu vraćali. Kako komentarišete tu vrstu neodgovornosti?
ZN: Stvar je prilično kompleksna. Sama inicijativa je, u osnovi, jako dobra i vredna pohvala. Međutim, jedno je inicirati neku akciju, a drugo sprovoditi je kontunuirano, u određenom vremenskom periodu. Ono što je posvećen rad u bibliotekarstvu i književnosti, to je ono što rade institucije koje su za to nadležne, osnovane i time se profesionalno bave. Zato ta akcija nije imala hepi end. Privukla je, odjednom, puno pažnje i, na neki način, ljudi koji nisu skloni čitanju i književnosti poželeli su da uzmu knjigu i nisu je vratili. Verujem da bi ozbiljan čitalac vratio knjigu.
SR: Ali, kada ljudi uzmu knjige iz biblioteke, odnosno pozajme ih, oni ih vrate, a sada ih nisu vraćali.
ZN: U pitanju je ceo mehanizam. U biblioteci ste vi, kao korisnik, na evidenciji, svako pozajmljivanje se evidentira preko COBISS sistema, tako da mi, u svakom trenutku, znamo koliko naših knjiga je na raspolaganju a koliko ih je dato korisnicima. Ako se desi da korisnici probiju rokove, koleginice iz biblioteke ih pozovu, podsete ih da su zaboravili da vrate knjigu. Prosto, ljudi zaborave.
SR: Kako komentarišete urbanu kulturu u Vranju?
ZN: Naša ustanova želi da promoviše visoku kulturu, samim tim i neke segmente koji se tiču mladih. S obzirom da se naša ustanova isključivo bavi književnicima, fokus je na književnicima iz regiona. Trudimo se da dovedemo relevantne i, da kažem, priznate književnike. To je još jedan kamenčić u mozaiku našeg uspeha. Mislim da je to put kojim treba da se ide. Mislim da bi mi, kao grad Bore Stankovića, s obzirom da baštinimo tradiciju jednog od najvećih srpskih pisaca, trebalo da kulturnu ponudu i kulturnu politiku pažljivo i odgovorno planiramo i sprovodimo, da bi došlo do pomaka u samoj kulturnoj javnosti, u kulturi grada.
SR: Kako gledate na saradnju među mladim umetnicima u našem gradu?
ZN: S obzirom da sam ja, kao vajar, na neki način, po vokaciji, umetnik, mogu da kažem da je to intersektorsko umrežavanje i saradnja umetnika demonstrirana više puta i na zavidnom je nivou. Osim toga, svi ti ljudi, mladi umetnici, upućeni su da izlaze na ista mesta, da se druže, razmenjuju mišljenja i stavove, prosto žive u istom gradu. Kao neko ko je iz sfere likovnih umetnosti i kao neko ko malo više naginje prema ljudima koji se time bave, moje je mišljenje da je saradnja među umetnicima, zaista, dobra. Posebno su mladi umetnici upućeni jedni na druge i jedni su drugima podrška. Govorim i iz iskustva jer je najuži krug mojih prijatelja iz oblasti grafičkog dizajna i slikarstva.
SR: Kakvo je vaše mišljenje o muralima i toj umetnosti oslikavanja zidova? Kako gledate na pojavu murala koji su kao „umrlice“? Kako na njih reaguju Vranjanci?
ZN: Ne bih da analiziram motive i, na neki način, sam taj odnos. Murali, grafiti i ostale zidne tehnike koje su zastupljene u gradu, u javnom prostoru, zaista su vredni hvale kao jedna vrsta pokušaja da se ta urbana kultura promoviše kao sećanje i da se, na neki način, napravi kritički osvrt. Mislim da je to dobro. Međutim, puno puta je izostao estetski, primarni, momenat. Procedure u nekim drugim gradovima i državama za izradu murala su jako kompleksne. Lokalna samouprava bi trebalo da mapira određena mesta gde bi bilo prikladno naslikati mural, a da onda, u odnosu na neke prioritete, datume i druge stvari koje se tiču politike, definiše teme, pa da se, onda, u odnosu na teme, raspišu konkursi i da dobijemo najbolja konkursna rešenja. Više puta je bilo oko toga polemike. Kolege iz oblasti urbanizma bi mogle da to zakonski uobliče.
SR: Koliko je digitalizacija biblioteke olakšala proces iznajmljivanja i čitanja? Šta ona, u praksi, podrazumeva?
ZN: Odeljenje digitalizacije smo otvorili prošlog leta, a sve ono što imamo u našim fondovima tiče se, pre svega, Zavičajnog odeljenja – zavičajne pisane reči, vizuelne građe, razglednica i fotografija. Želimo da omogućimo da sav taj materijal, putem servera, bude dostupan ljudima širom planete. Maltene, svako ko se uloguje na naš server može da istraži bogatu zbirku Zavičajnog odeljenja. Tu postoji veliki broj rukopisa – i Jovana Hadži-Vasiljevića, i Bore Stankovića, i nekih drugih velikih ljudi poreklom iz našeg grada. Sve ono što mi nađemo, skupljamo, arhiviramo i pripremamo za proces digitalizacije, kada će, u nekom trenutku, sve ono što je kolekcija i zbirka dokumenata Zavičajnog odeljenja, biti dostupno ljudima i dato na uvid. Mogu da se rade istraživanja, upoređivanja, doktorski radovi – sve na temu Vranja i vranjskog kraja.
