VRANJE – „Mnogi današnji književnici nisu ništa naučili o dostojanstvu i ponosu, da se ne grabe nagrade i priznanja kao ratni plen, da se do njih ne dolazi preko spletki i komplota, da se nagrade ne kupuju, da se ne posvećuju pesmice kritičarima i predsednicima žirija“, rekao je u nedavnom intervjuu za portal Danas književnik iz Vranja Zoran S. Nikolić, komentarišući šta današnje generacija pisaca nisu naučile, a „mogu iz opusa Borisava Stankovića“, uoči obeležavanja 146 godina od piščevog rođenja.
Odgovarajući na pitanje novinara koliko je rat, sa kojim se i danas suočavamo, bio „vrtlog koji je Boru koštao kratkog života i burne životne priče od prognanika do izdajnika“, Nikolić se osvrnuo na Stankovićevo „trošenje“ jer se uoči svoje smrti bavio rekonstrukcijom drame Tašana, kao i na prve rane koje je zadobio po okončanju rata kada mu „kolege pisci iz sujete i zavisti nameštaju aferu preko Politike“.
„Odmah po ratu krenulo se u obnovu kulturnog života, a to se često temeljilo na Koštani. Sve pozorišne grupe uglavnom su izvodile ovu dramu, ona je bila najpopularnija među glumcima i privlačila je najviše publike. Kolege pisci su to teško podnosile“ – navodi Nikolić i dodaje da je to bio slučaj i sa njegovim kumom, Nušićem, sa kojim je posle toga Stanković sarađivao službeno.
Kako je rekao, tridesetih je bila organizovana izložba posvećena preminulim piscima, te iako je „u postavci Bora zauzimao glavno mesto“, u Nušićevom govoru objavljenom dva dana posle izložbe, on nije pomenut.
„Izveštaji Božidara Nikolajevića iz okupiranog Beograda, izričito pokazuju da se Stanković držao kako se i očekuje od časnog čoveka koji praktično kao zarobljenik radi u Beogradskim novinama“ – dodaje on. Kako podseća, u redakciji tih novina (okupatorske) su bile zaposlene i Klara Skerlić, udovica Jovana Skerlića, Tinka Petković (Disova udovica), a poerd Stankovića, saradnici su bili Sima Pandurović i Isidora Sekulić, pa se „sa jednim prilogom javlja čak i sam Nušić“.
„Naš najveći komediograf voleo je komediju i u stvarnom životu, pa je svog podređenog činovnika, Boru Stankovića imenovao za predsednika komisije, samo tri godine posle afere, koja će istražiti saradnju srpskih prosvetnih radnika sa okupatorskim vlastima“ – kaže Nikolić.
Nikolić smatra i da su Stankoviću „veću štetu nanosili i veću njegovu nervozu izazivali oni koji su afirmativno pisali o njegovom delu“, jer „nije bio nikad zadovoljan načinom na koji su mu pristupali“.
Kako kaže, nisu razumeli štivo.
„Kao da je predosećao da će se naivna publika u budućnosti više vezati za svoju sliku idiličnog starog sveta nego za društvene devijacije koje su sakatile upravo taj svet, da sve te zločine prema slabijima, prema ženama, sirotinji i deci neće ni prepoznati“ – ističe.
Više od 100 godina se isto govori o Bori
Komentarišući da li „i nije tolika šteta kad vrsni ljudi i poznavaoci Borinog dela govore slično na „Borinim književnim danima“ i „Borinoj nedelji“, dve različite manifestacije u njegovu čast u Vranju, Nikolić ističe da je velika šteta i pto oni isto govore, i što se isto govori već više od sto godina o Bori.
„Ima tu malo i potcenjivanja provincijalne publike, pa se govori iz glave, a u glavi često pleva i promaja, ili se govori kao na predavanju srednjoškolcima, samo nema novih pristupa, nema iskoraka, sve je pretvoreno u dosadno opšte mesto na koje se samo dodaje paučina„, rekao je on.
Ceo intervju možete pročitati na portalu lista Danas.
