Zvuka zvona okačenog u holu „Vukove“ škole tik iznad fontane i dostupnog svima, gotovo se niko od „Vukovaca“ ne seća. Staro je 134 godine, skoro koliko i vranjska Gimnazija (140), a lokalni novinari su šezdesetih godina prošlog veka, pišući o tradiciji pozivanja dece u školu „kambanom“, naveli da se zvonjava „za lepih dana, kada je bilo tiho, mogla čuti čak ispod Donjeg Vranja“, kao i da je naziv zvona „jedan od retkih bugarizama u Vranju“. Međutim, bugarski uticaj nema veze sa imenom.
Na spoljnoj strani zvona za koje većina bivših učenika Osnovne škole Vuk Stefanović Karadžić u Vranju zna, ali ne zna odakle je došlo i zbog čega je decenijama tu, stoji dokaz o njegovom poreklu:
„Ovo zvono nabavi opština i varoš vranjska za svoju osnovnu školu 1887. godine. Sališe me Đorđa Pl. Bote sinovi u Vršcu“.
Prema pisanju nedeljnika Slobodna reč iz 1969. godine, zvono je nosilo jednu „lepu, ustaljenu tradiciju“: svakog jutra, u pola osam, „kambana je svojim medenim zvukom pozivala decu u školu“. To se ponavljalo u podne, u pola dva. Zvonjava „kambane“ se za lepih dana, kada je bilo tiho, mogla čuti čak ispod Donjeg Vranja, navodi se u tekstu.
Novinari tadašnjeg lokalnog nedeljnika nisu imali pouzdane podatke o samoj nabavci i sudbini zvona, ali se pozivaju na izjavu Riste M. Simonovića, tadašnjeg direktora Državnog arhiva, da je to zvono prvobitno postavljeno na drugoj zgradi Pašinog konaka, nekadašnjem Haremluku, u kojoj je posle osnivanja vranjska Gimnazija počela sa radom 1881. godine, kao i da je tu stajalo netaknuto i za vreme bugarske okupacije (1915-1918.)
„Zvono je na drugoj zgradi Pašinog konaka bilo do okupacije 1941. godine, kada je odatle – sa specijalnog zvonika – skinuto. Njegova zvonjava trajala je decenijama, svakog dana u pola osam, podne i pola dva“ – piše tadašnja Slobodna reč.
Povratak „kući“
Zvono je „šetano“ nekoliko puta. Nakon Drugog svetskog rata, preneto je na krov današnje „Vukove“ škole, odakle je nastavilo da poziva đake na nastavu. Međutim, prilikom izmena i nekih popravki na krovnoj konstrukciji, „kambana“ 1961. godine skinuta sa zvonika i našla se u nekadašnjem školskom muzeju. Pomenuti muzej pretvoren je u učionicu, a predmeti su izloženi u holu škole.
Nakon što je godinama izbačeno iz upotrebe, zahvaljujući tadašnjem direktoru škole Dobrivoju Kostiću, realizovala se ideja da se „istorijsko zvono vrati na mesto koje mu pripada“, te se opet sa školskog krova oglasilo 30. decembra 1968. godine, ali je bilo postavljeno bez zvonika. Tada je Kostić novinarima najavio da će, „čim snega bude nestalo“, biti napravljen lep zvonik.
„Neće biti samo ukras, već, u figurativnom smislu – i jedna od najznačajnijih relikvija školstva u našem gradu“ – navodi nedeljnik.
Ipak, tradicija pozivanja đaka u pola osam ujutru je iščezla, a „kambana“ je izgubila bitku sa „automatskim“ školskim zvonom. Nema podataka o tome je li obećani zvonik ikada napravljen, ali ono je ipak očuvano, reprezentativno i pričvršćeno lancima.
„Vrlo retko se čuje, a ovde sam skoro 30 godina. Ne sećam se kada je zazvonilo poslednji put i da li je uopšte služilo za obaveštavanje učenika. Sada se koristi ovo automatsko, a ranije i ono ručno“ – rekao je novinarima portala Slobodna reč jedan od zaposlenih u školi, koji se zatekao u zgradi tokom raspusta.
Niko nije znao zbog čega se zove „kambana“
Novinar kultnog lista se pita zbog čega i pod čijim uticajem su Vranjanci ovo zvono prozvali „kambana“, jer „u našem književnom jeziku ta reč ne postoji“, te jednostavno pretpostavljaju da se radi o „jednom od retkih bugarizama koji je ovde u upotrebi od bugarske okupacije“.
Međutim, reč „kambana“ (zvono, crkveno zvono ili pak, muzički instrument) upotrebljava se u i makedonskom, i u albanskom i u bugarskom jeziku, pa i u nekim afričkim zemljama (kambala zvona).
Zanimljivo je da se kao muzički instrument pominje u pesmi Kambana bije, nane Dušana Jovanovića i njegovog tamburaškog orkestra Orao, koja je snimljena pre gotovo jednog veka (1928. godine) u Njujorku. U opisu pesme navodi se „prelepa i dugo zaboravljena pesma iz južne Srbije“.
