BEOGRAD – Nenamerno širenje dezinformacija nije nova pojava, ali je tokom godina postajala sve moćnija sa razvojem inovativnih tehnologija i povećavanjem uticaja kreatora sadržaja na društvenim mrežama, i to ne treba mešati sa kvalitetnim novinarstvom i cirkulacijom pouzdanih informacija, u skladu sa profesionalnim standardima i etikom, piše Demostat.
Posledica do koje je to dovelo je da nenamerno proširene dezinformacije u digitalnom okruženju, a u kontekstu sveopšte društvene polarizacije, imaju veliki potencijal da ugroze slobodu izražavanja, koja je od presudnog značaja za kvalitetno, profesionalno i etikom vođeno novinarstvo. Imajuću ovo u vidu, strategije za borbu protiv dezinformacija trebalo bi da u sve većoj meri teže da budu društvenog i obrazovnog, a manje penalnog karaktera, kako bi se osiguralo da pravo na slobodu izražavanja ne bude narušeno preširokim zakonskim odredbama koje kriminalizuju ili zastrašuju izražavanje.
Stoga bi borba protiv dezinformacija i njeno potencijalno zakonsko regulisanje kako u našoj zemlji, tako i na širem području, više trebalo da spada u domen obrazovanja i medijske pismenosti, nego da u nekom momentu bude pretočena u pretnju sudskim procesom. Ali da bismo razumeli kako nenamerno širenje dezinformacija može imati negativan efekat na slobodu izražavanja i novinarsku profesiju generalno, neophodno je da stalno sagledavamo i imamo na umu načine na koje se dezinformacije šire.
Sa pojavom informatičkog doba i interneta, informacije se šire brže i češće, a istovremeno brzina kojom se informacije prenose, i trenutni pristup informacijama koje internet pruža, kod korisnika su izazvali želju da požure da objave i da budu prvi koji će preneti informacije. To, zajedno sa podmuklijim praksama, kao što je namerna distribucija dezinformacija radi ekonomske ili političke dobiti, stvorilo je ono što Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) u svom priručniku namenjenom razumevanju sprege novinarstva, lažnih vesti i dezinformacija naziva „savršenom olujom“.
Ona zatim dovodi do hiperprodukcije dezinformacija i njihovog širenja, a sve to zajedno utiče na način na koji se države širom sveta odlučuju da se bore protiv toga, i u konačnici može dovesti do ograničenja slobode izražavanja medijskih poslenika u većoj ili manjoj meri. UNESCO identifikuje tri uzroka koji omogućavaju nenamerno širenje dezinformacija, a prvi je urušavanje tradicionalnih poslovnih modela. Kao rezultat brzog pada prihoda od oglašavanja i neuspeha digitalnog oglašavanja da generiše profit, tradicionalne redakcije krvare da zadrže i očuvaju publiku, a potrošači medija prelaze na vesti koje nude „pristup na zahtev“.
Cve manji budžeti dovode do smanjene kontrole kvaliteta i manje vremena za provere, a takođe promovišu novinarstvo koje se zasniva na „klik-mamcima“. Važno je razumeti da ove takozvane ,,peer-to-peer’’ vesti nemaju dogovorenu etiku niti standarde. Drugi uzrok je digitalna transformacija redakcija i načina pisanja, navodi UNESKO.
Kako se informaciono doba razvija, u industriji vesti primetna je digitalna transformacija koja dovodi do toga da novinari pripremaju sadržaj za više platformi, ograničavajući njihovu sposobnost da pravilno ispituju činjenice. Novinari često primenjuju princip „objavljivanja na prvom mestu“, pri čemu se njihove priče objavljuju direktno na društvenim medijima kako bi zadovoljili potražnju publike u realnom vremenu, a to zauzvrat promoviše praksu mamca za klikove i težnju za „viralnošću“, za razliku od kvaliteta i tačnosti.
Kao treći uzrok navodi se stvaranje novih ekosistema vesti. Sa sve većim pristupom onlajn publici, korisnici ovih platformi mogu da stvaraju sopstvene tokove sadržaja i da kreiraju sopstvenu „mrežu poverenja“ ili „eho komore“, unutar kojih će biti netačni, lažni, zlonamerni i propagandistički sadržaj, koji se može dalje širiti. Ovi novi ekosistemi omogućavaju procvat dezinformacija, jer je veća verovatnoća da će korisnici deliti senzacionalističke priče, a daleko je manje verovatno da će pravilno proceniti izvore ili činjenice.
Važno je naglasiti da nakon objavljivanja, korisnik ako i postane svestan da taj sadržaj može predstavljati dezinformaciju u velikoj meri uglavnom nije u mogućnosti da „povuče“ ili ispravi objavljeno. Upravo ovi uzroci predstavljaju i nastaviće da predstavljaju poteškoće za redakcije, novinare i korisnike društvenih medija, jer novi ekosistemi vesti na prvom mestu omogućavaju procvat zlonamerne prakse i aktera.
Neupitno je da postoji izrazito tanka linija između borbe protiv širenja dezinformacija na mreži i kršenja prava na slobodu izražavanja, pa će se u godinama pred nama tek raspravljati o toj izuzetno bitnoj temi za medijske radnike, koja možda još nije zaživela u našem regionu, ali su je u svetu odavno prepoznali kao ključnu za budućnost rada novinara u eri digitalizacije. To najbolje ilustruje primer slučaja koji se našao pred sudskim organima 2020. godine, a poznat kao slučaj WASHLITE protiv Foks nujza.
Tako je 2. aprila 2020. godine Vašingtonska liga za povećanu transparentnost i etiku (WASHLITE) pokrenula postupak protiv konzervativne američke novinske mreže, tvrdeći da „Foksove ponovljene tvrdnje da je pandemija kovida bila prevara nisu samo nepravedne, već je to i obmanjujući akt i stoga podložan Vašingtonskom zakonu o zaštiti potrošača“. Viši sud u Vašingtonu je utvrdio da je WASHLITE-ov cilj bio „za pohvalu“, ali da su njegovi argumenti „u suprotnosti sa Prvim amandmanom“, koji se odnosi na pravo na slobodu izražavanja i taj slučaj je odbačen.
