Jedan od scenarista emisije „24 minuta sa Zoranom Kesićem“, član redakcije sajta Njuz.net i stand-up izvođač, Darko Crnogorac, bio je gost prvog Festivala mladih u Vranju, koji je organizovalo lokalno udruženje Naš svet, naša pravila. Za portal Slobodna reč govori o tome da li je u Srbiji moguće baviti se humorom a zaobići političare, tržištu za stand-up izvođače, vestima koje sve češće zvuče kao sa „Njuza“, o tome da li je društvo postalo previše osetljivo na šale i kuda to vodi, kao i da li su „gluposti“ sa lokala inspirativne za prestoničke autore.
Slobodna reč: Kakvo je tržište za stand-up u Srbiji? S obzirom na to da ga u Vranju gotovo i nema, a ukusi publike mogu da variraju od kraja do kraja, da li je možda bilo neke treme pred stand-up ovde?
Darko Crnogorac: Tremu imam uvek, gde god da izvodim. U Beogradu ima stand-up nastupa, u Novom Sadu takođe, tri kluba koja se time bave. Znam da i u Nišu postoji mesto. U Požarevcu i Sremskoj Mitrovici, mislim. To je par gradova za gde relativno često ima stand-up nastupa, bar koliko ja znam, a za ostale nisam siguran, mada sam nov u ovome. Počeo sam malo pre epidemije, pa sam imao pauzu i sad sam posle godinu dana ponovo počeo da se aktiviram. Imam nastupe jednom ili dva-tri puta mesečno, nekad imam pauzu od tri meseca, kako kad.
Nisam ništa prilagođavao specijalno za Vranje, interesuje me reakcija mlađe publike, pošto je njima sve „krindž“ i „lejm“… Interesantno mi je da vidim kako ljudi u različitim mestima reaguju na iste stvari. Vole ljudi stand-up, i dalje je nekako malo novija forma u Srbiji.
Bio sam na nastupima kada su ljudi izlazili napolje jer je neki izvođač bio malo onako grublji, u smislu da je malo prozivao publiku. Nekome to prija, nekome ne.. Ko dolazi na stand-up nastup trebalo bi da bude otvorenog uma, poenta svega je šala. Nije poenta da se bilo ko oseća loše i da se uvredi, već da se zabavi.
Kod nas ima svega, ima odličnih izvođača, ima onih koji nisu toliko super, ima improvizatora, onih koji prozivaju publiku, onih koji se publikom i ne bave, ali dobro je, vidi se napredak iz godine u godinu. Ima sve više izvođača i kvalitetnijih nastupa. Pratim i strane, ali oni su mnogo iznad nas još uvek. Teme kojima se oni bave i način na koji se oni bave temama je još uvek mnogo iznad Srbije.
SR: Kakav je to humor koji se „pije“ kod nas?
DC: Ljudi vole neke teme koje su pitkije, ne znam. Ja pričam manje-više o sebi, o nekim stvarima koje mene dotiču i o mom životu, pa mi je to inspiracija, a ako pogledate šta ljudi gledaju i prate u medijima, onda je to neki humor koji nije baš, po meni, dobar. Trudim se da bude sa što manje vulgarnih reči i psovki i da bude neka tema koja je univerzalna, koja je svima prijemčiva i svako može da je shvati. To je poenta. Neka tema koja samo kod nas može da pogodi, da to obradim na neki duhovit način.
SR: Primećuje se da je društvo postalo osetljivije na neke šale, određene konotacije, stereotipe… Reakcija javnosti na neke izjave je brža i žešća, mnogo se više značaja pridaje političkoj korektnosti nego ranije. Koliko to može da utiče na humor, kako postaviti granicu?
DC: Postoji neka granica dobrog ukusa. Sa svime čovek može da se šali, ne postoji tema od koje ne može da se napravi šala. Vaspitanje je granica. U humoru ne bi smelo biti tabu tema. Baš ta priča oko korektnosti može da ubije humor i sve jer su ljudi postali preterano osetljivi, i kad treba i kad ne treba. Na neke stvari koje su krupnije, koje se tiču svih nas, niko ne reaguje, a onda se neko uhvati za jednu reč i krene oko toga da pravi „dramu“, što meni iskreno smeta. Svako bi trebalo da odredi svoju granicu humora i šta je po njemu tema za šalu. E sad, da li to nekome smeta ili ne, to je druga stvar. Mislim da u humoru ne bi trebalo biti barijera tog tipa. Trebalo bi da bude oslobođen toga, jer ako postoji barijera i u humoru, onda to više nije humor. Ide ka cenzuri, da li je to autocenzura ili cenzura sa strane..to je meni suludo… Nema poentu.
SR: Da li ste bili u situaciji da možda sami sebe „cenzurišete“?
DC: Nisam razmišljao o tome da li će nekome da zasmeta, gledao sam šta bi možda meni bio problem i postoje neke stvari sa kojima se ne treba sprdati. Kada su ljudske žrtve u pitanju, recimo, to svakako treba preskočiti. Možda, eto, kada su neki idoli iz detinjstva u pitanju pa budu materijal za ismevanje, onda je tu bilo „aj nećemo o njemu tako baš“, ali u principu, ne.
SR: Pomenuli ste da ste novi u ovome, kako je pala „odluka“?
DC: Sasvim slučajno, nagovorio me poznanik, vlasnik Bitef kluba u Beogradu. On me uvukao u priču, pratio me na Facebook-u, bili su mu zanimljivi moji statusi. Dopalo mu se i predložio je da napišem stand-up. Najpre sam dugo odbijao, jer nije to baš isto kao kad nešto napišeš, pa kad treba i da kažeš pred ljudima. Forma se razlikuje, ma sve. Međutim, bio je uporan, ubedio me, na kraju sam pristao i – dopalo mi se.
SR: Taj put od Facebook statusa do stand-up nastupa podrazumevao je zapravo scenario za isti, da li svi to praktikuju ili je većina improvizacija, kao što se nama u publici često čini?
DC: Tako je, mada mada poznajem stand-up izvođače koji imaju dosta improvizacija i jako malo teksta napisanog unapred. To je baš teško i klizav je teren. Većina ima tekst napisan koji menja od nastupa do nastupa. Ako se vidi da neke stvari ne prolaze, izbacujem, ubacim nove, mada ne postoji pravilo, sve zavisi od publike. Da li je starija, da li je mlađa, kako su raspoloženi, ali ako vidim da dva, tri puta nešto ne prolazi, odmah izbacujem i pišem novo.
SR: Da li je pisanje ono čime ste se inače bavili prethodno? Aktuelni ste član redakcije Njuz.net-a, pišete scenario za emisiju „24 minuta sa Zoranom Kesićem“…
DC: Po struci sam diplomirani inženjer saobraćaja, sa pisanjem nisam imao veze, ali radim u marketinškoj agenciji već 15 godina. Počeo sam da pišem za Njuz.net pre 11 godina, skoro od početka. Sada sam deo postave koja piše za Kesića, tačnije, zajedno sa njim. Svi se pitaju da li i on piše. Piše i on, nije samo da čita!
Uvek sam voleo da pišem, bilo mi je zanimljivo, nisam imao ideju da će mi to biti zanimanje. Pratio sam Njuz od samog starta i dopalo mi se kako rade. Bio je to neki tekst o fudbalu koji sam napisao, poslao sam im i oni su to objavili. I onda me to još više motivisalo da nastavim da pišem. To mi je ventil, prija mi. Mogu nekako stvari koje vidim i način na koji ih vidim, da izbacim iz sebe i kažem ono što mi je na duši.
SR: Vesti u Srbiji su dugi niz godina plodno tle za humor, a čini se da ponekad ne možemo da razlikujemo šta je „Njuz“ a šta se stvarno desilo… Šta je najveći izazov kada se stvara u takvoj atmosferi?
DC: Sve je teže, vesti su sve bizarnije. Toliko su postale bizarne da imamo problem da ih obradimo, da budemo smešniji od onoga što je prava vest. Neverovatno je šta rade i izgovaraju ovdašnji političari. Kao Monti Pajton, pa na steroidima. Postalo je zeznuto. Prave vesti su postale izazov. Toliko su postale sulude da i kada bismo preneli pravu vest, bila bi dovoljno smešna, čak i smešnija nego da smo je mi napisali. Meni je to najveći izazov, nema većeg izazova trenutno od naše stvarnosti.
Nekad jednostavno niko od nas nema dobru ideju, možda i mi grešimo u poslednje vreme. Imamo sve manje vesti na sajtu, možda smo previše nama samima podigli nivo očekivanja i onda neke ideje koje su korektne ne prođu jer mislimo da može bolje. I onda ne bude bolje, nego ne bude ništa, te je meni i svima žao zbog toga. Tu su emisija i podkast koji radi Njuz, gomila nekih projekata, nije to više samo sajt… Baš je otišlo u više smerova što je super, ali sajt malo pati, što je šteta.
SR: Koliko su inspirativna dešavanja na lokalu, van tog, uslovno rečeno, prestoničkog mehura?
Imali smo tribine po Srbiji, promociju Njuzove knjige. U manjim mestima je situacija mnogo gora. Pritisci su mnogo veći, na novinare pre svega, u smislu šta mogu da objave, šta smeju da napišu. Njima je baš teško, to je baš hrabrost, reći nešto što svi vide, a što „ne bi smelo“ da se kaže. Vesti ko vesti, lokalnog tipa na Njuzu, nemamo ih često, imamo ih u emisiji pre, ali nemamo informaciju, neko nam nekad pošalje, ako je zanimljivo uvek objavimo. Do Beograda teško dopiru informacije o „glupostima“ sa lokala. Nemamo pristup, uglavnom pratimo mass medije koji se bave nacionalnim temama, ili ono što na društvenim mrežama neko objavi. To jeste problem…
SR: Koji od „nije Njuz“ naslova Vam je favorit?
DC: Ovaj je star, ali mi je nekako ostao i dalje. To je iz perioda još kad je pokojni Milutin Mrkonjić bio sa Anom Bekutom u vezi. Bila je objavljenja vest da je Mrkonjić prevario Bekutu sa svojom ženom. Ali tu je i ona vest o potezu Vlade da štrajkuje glađu protiv opozicije. Eto, to je nešto što je prosto nemoguće obraditi, ne može da bude „luđe“ od toga. Nema dalje. Postupci ljudi koji vode ovu državu, šta rade i šta im pada na pamet, toliko je blesavo postalo…Često se zapitam da li uopšte znaju šta rade.
SR: Da li je u moguće u Srbiji baviti se humorom, a zaobići političare?
DC: Ja gledam da iz stand-up izvođenja izbacim politiku, jer pišem o tome i za Njuz i za emisiju i onda mi je malo previše jer su ušli u svaku poru života, a mislim da je i ljudima muka. Izbegavam jer me baš smara. Ali teško da prođe bez toga, ušla je u svaku poru društva i u humor i u sport, u kulturu, zdravstvo, teško je izbeći. Razumljivo je onda što mladi žele da odu odavde.
I ja sam kao mlad razmišljao da napustim zemlju, da odem odavde, jer su me zadesile sankcije, ratovi, Milošević… Onda kada se desio 5. oktobar, delovalo je da ima nade. Ali ovo što se dešava u Srbiji se meni baš ne dopada. Tonemo sve dublje, dno se ne nazire, a ne nazire se ni da ćemo isplivati iz mulja i gliba u koji smo upali.
Ali opet, ne mogu da kažem da ja loše živim, mogu da priuštim sebi da odem na more, zimovanje, da izađem na večeru, ali mi smeta, situacija nije dobra. I onda ja pomislim, što se ja toliko bunim ako već meni nije toliko loše? Na primer, kupio sam sebi kola na kredit i to mogu da priuštim, a ljudi koji rade za 30.000 mesečno se ne bune… Zbog čega onda ja „talasam“, kad je meni OK, što je pogrešan stav. Trebalo bi da se svi osvestimo, da zadržimo ljude, da napravimo od ove zemlje nešto…
Ima to baš u seriji „Grlom u jagode“, ona scena kada pričaju Bane Bumbar i Miki Rubiroza…Miki ‘oće da ide u Pariz ili gde već, a Bane ima ideju da neko iz Pariza kaže: „E, ‘ajmo ovamo u taj Beograd, tamo je super…“. Da neko kaže ‘ajmo u tu Srbiju, da li je to Smederevo, Vranje, bilo koji grad, da ovde bude super.
