Dragan Janjić, nekadašnji koordinator Demokratske opozicije Srbije (DOS) za Pčinjski okrug, predsednik Okružnog odbora i član predsedništva Demokratske stranke (DS) i poslanik Narodne skupštine Republike Srbije u prvom sazivu nakon 5. oktobra, za portal Slobodna reč po prvi put nakon nekoliko godina govori o demokratskim promenama i „Petooktobarskoj revoluciji“ u celoj zemlji i Vranju.
Slobodna reč: Kakva je bila atmosfera u Vranju tokom kampanje, nakon izbora 24. septembra i uoči 5. oktobra 2000. godine?
Dragan Janjić: Strašna. I u Vranju je bilo strašno. Tek posle sam uspeo, kada sam dobio malo više „mozga“ nego što sam imao tih dana kada sam bio u opoziciji, da shvatim da je mogao mrak da nas nosi kako god su oni hteli. Razmišljao sam kako je mrak odneo Kundaka, Badžu… i hvala tadašnjim vlastodršcima što su mislili da smo mi nebitni, beznačajni. Da su mislili da smo malo bitniji, ne bi se oni libili da ja jednog dana ne dođem kući, a da moja supruga ne sme ni da pita gde sam.
Na izborima 24. septembra 2000. godine se desila velika krađa. Najveći problem na lokalu je nastao kada su proglasili krađu na izborima za predsednika ali ne i na lokalnim izborima, što je takođe bilo više nego očigledno. Imam utisak da tada i nismo dobili odgovarajuću podršku iz centrale stranke da bismo mogli da ovde izađemo na kraj sa oponentima i kradljivcima izbora, ali je i činjenica da je mnogo posla bilo u Beogradu tih dana.
SR: U Vranju je 5. oktobra ujutru osvanula naslovnica tadašnjeg nedeljnika Slobodna reč na kojoj je glavni tekst bio „Levica zbrisala DOS“ ali i tekst „Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića nego napadaju Miloševića zbog Srbije“…
DJ: Ta naslovnica, po zvaničnim podacima izborne komisije i jeste bila tačna, mi smo imali, koliko se sećam, samo dvojicu odbornika. To je objavio Gradimir Jovanović, tadašnji urednik, i nije mu bio prvi put da nipodaštava opoziciju. Voleo sam da diskutujem sa njim i pre 5. oktobra i posle i uvek sam ga pitao zbog čega je dozvolio sebi da napiše kolumnu „Pored DOS-a zapušenog nosa“ ali nikada nije znao da mi odgovori.
„Alfa i Omega“ političke, ekonomske pa i bezbednosne scene u Vranju bio je Dragan Tomić koji je, kako u Simpu, tako i u gradu potpuno žario i palio. Glasačka mašinerija koju je Simpo imao, pomognuta državnim službenicima koji su takođe morali biti odani Slobodanu Miloševiću, značila je da SPS može pobediti svakoga. Oni su u Vranju na kraju i izgubili vlast kada je aktuelni predsednik odlučio da Tomića ne podrži. Radi se o izuzetno sposobnom čoveku, imao sam priliku da sa njim razgovaram nakon svega nekoliko puta. Možemo mi da pričamo šta god hoćemo, on zaista u Vranju jeste bio „Alfa i Omega“. Zatekao se na toj strani, pitanje je koliko je bilo u takvoj atmosferi oportuno za njega da promeni stranu i ugrozi najpre sopstvenu karijeru a potom i sam posao, fabriku.
SR: Kada su se Vranjanci „probudili“?
DJ: Vratiću se na 1996. godinu, kada smo u Vranju šetali danima i mesecima i u jednom trenutku bili malobrojniji od policije. Jedan od mojih bivših učenika, koji je u međuvremenu postao policajac, tom prilikom se sa mnom našalio: „Profesore, pa vas manje izbroja’mo nego nas što ima ovde“… Kasnije su se već ljudi brojali na hiljade.
Petog oktobra je, za divno čudo, značajan broj ljudi izašao na vranjske ulice. Bio sam iznenađen. Vranjanci su pronicljivi, čim su videli da je vreme da izađu bez straha i čim im je neko „dojavio“ da mogu da se pojave i da će Slobodan pasti, oni su to i uradili. Generalno, izuzimajući Vranjance sa razvijenom građanskom svešću, nisam siguran da do kraja razumeju šta je to demokratija. Pa počnimo od moje majke koja je znala, kada se desi nešto ružno, da kaže „Eto ti, sinko, ta vaša demokratija“, smatrajući da su slobode krive što se to desilo i da čvrsta ruka ne bi dozvolila da se desi nasilje, pljačka itd. ali to je osoba koja je odrasla u komunizmu sa idejom da „čvrsta ruka rešava sve“. Ja sam smatrao da treba drugačije da se radi.
SR: Kada generalno uporedite 2000. i 2020. godinu, koliko su napredovali zemlja i sam grad?
DJ: Iako je ’90-ih bilo potpuno rasulo, mislim da nema za 20 godina dovoljno velikog pomaka. Ima stranog kapitala, ali je očigledno da su plate u Vranju manje. Ako uporedite ekonomsku slobodu radnika, recimo Simpa ili Jumka u „ono vreme“ sa sadašnjom situacijom, daleko smo od toga. Mi sada u zemlji za razliku od pre 20 godina, imamo puno robe, ali nisam siguran da svi mogu sebi da priušte ono što im treba. Mislim da nismo uspeli da pratimo ekonomski napredak i izađemo iz tranzicije na način na koji su to uradile Slovenija, Češka, Slovačka… Ipak, to mi nije struka pa ne bih da se usudim da komentarišem više.
Političkog napretka ima, ali je spor. U jednom trenutku je potpuno zastao. Pustite vi te priče o evropskim integracijama. Evropske integracije se ne dešavaju zato što neko priča da se dešavaju. Duži vremenski period nije otvoreno nijedno poglavlje. Vi morate da radite na razvoju vladavine prava, pravne države, parlamentarizma, ovo sad, nažalost, ne ide u tom pravcu. U početku sam i mislio da će nečeg od toga biti, nakon onoga što je Aleksandar Vučić, kojeg lično poznajem još iz Skupštine, izjavljivao. Ne znam zašto nije nastavio onako kako je počeo i kako je rekao da će biti. Svakako, niko nije večno bio na vlasti, i on nekada neće biti. Ali u međuvremenu ne bi trebalo da radi sve ovo samo zbog lične vlasti. Bolje je raditi za opšte dobro, a onda u tom opštem dobru, naravno, na neki način dobijate i ličnu vlast.
SR: Je li Srbiji osvanuo „Šesti oktobar“?
DJ: Ne. Pazite, mi smo bili konglomerat mnogo stranaka, čak 19 i bilo je tu svega i svačega. Zoran Đinđić je prihvatio da to bude tako jer, da se tako izrazim, bio je potreban svaki „vojnik“ da bi se srušio Slobodan Milošević. Što nas je više bilo, to je bilo bolje, da bismo uspeli. Šesti oktobar je morao da se desi, jer ono što se desilo petog nije bila evolucija, već revolucija. Evolucija bi bila da smo mi došli na vlast kao što će, pretpostavljam, opozicija u Crnog Gori doći na vlast. Revolucija je podrazumevala i revolucionarne metode za koje ja i jesam bio. Naravno, ne po cenu ljudskih života i žrtava, ali po cenu sklanjanja svih onih koji su vodili sistem bezbednosti.
Trebalo je ozbiljno „udariti“ na tužilaštvo, počev od republičkog pa na dalje. Na sudije…na duboku državu. Međutim, kada ste u konglomeratu sa toliko partija, dešava se da nekada dobijate pritisak i podmetanje noge od ljudi koji bi trebalo da budu uz vas. U Vranju me užasnula borba za nešto malo vlasti koja nam se ukazala. Politička stranka je formirana da vrši vlast. Ali način na koji su ti ljudi koji su do juče bili tamo da ih niko nije video, ja nisam znao gde su ti ljudi, nisam ih viđao nigde, oni su se zatrčali da vrše to malo vlasti da sam ja bio zgađen, zgrožen.
SR: Da li građani Srbije žive u demokratskom društvu?
DJ: Čini mi se da su građani Srbije nekako baždareni da budu uz vlast. Uz to, oni mogu i da mrze vlast, ali će se uvek odazvati pozivu vlasti. Slična je situacija u Vranju, oni će uvek stati uz vlast i odazvati se. Eto videli ste, ili ćete videti, kada Vučić organizuje miting u Vranju koliko tu ljudi bude. Svejedno došli oni dobrovoljno ili ne. Hajde neka sada opozicija napravi miting, biće neuporedivo manje. Kada je ista ta opozicija bila vlast, ljudi su dolazili. Nismo Đinđića mogli da „odbranimo“ koliko je privlačio građane da mu se obrate, da se pozdrave. I tada sam se upravo ono isto pitao – gde ste bili ’96-’97 godine kada je isti taj čovek dolazio.
Znate, narod mora iz pretpolitičkog stanja da uđe u ozbiljno političko stanje, kao što su to zemlje Srednje Evrope. Mi smo u nekom pretpolitičkom stanju i dalje, u Balkanskom kazanu, u nekom, kako ga nazivaju sad neki, hibridnom režimu. Narod sve to pogađa. Ali narod koji ne dopušta da ima ovakav ili onakav režim, onda ga nema. Mi imamo ono što zaslužujemo, uvek imamo ono što hoćemo. Mi trenutno imamo zemlju kakvu zaslužujemo. Naravno, vlast kontroliše medije, ali narod sada ipak ima izbor šta će da gleda i šta će da čita, mora da uzima sve sa rezervom.
Čak i danas ćete sresti neke ljude koji smatraju da demokratija nije za Srbiju. Mislim da ponekad građani i ne shvataju da im treba sloboda, jer najpre morate biti ekonomski slobodni, da biste imali svest o političkoj slobodi. Ljudima koji smišljaju kako da prežive mesec, sloboda ne zvuči kao prioritet.
SR: Zbog čega ste se vi lično, u načelu, priključili opoziciji u borbi protiv režima Slobodana Miloševića?
DJ: Žestoko sam bio protiv ratova, pogotovo onih koji su unapred izgubljeni. I laici su bili u stanju da to predvide, a kamo li jedan predsednik kakav je bio Slobodan Milošević koji je posedovao sve informacije i analize. Demokratska stranka je bila meni tada jedina politička opcija koja je bila antiratna i dopadao mi se Zoranov stav da se stranka formira da bi vršila vlast, a ne da ostane u „krugu dvojke“ sa nekolicinom poslanika odatle. Nažalost, u Vranju Demokratska stranka nije uspela da vrši vlast, kasnije su, nakon smrti Zorana Đinđića ovi „stvorovi iz močvare“ kojih devedesetih na protestima i nije bilo ušli u koaliciju sa SPS-om, što ja nikada ne bih uradio. Uvek sam se pitao gde su bili oni na protestima, kada je na ulici bilo više policije nego demonstranata.
SR: Godinama niste politički aktivni i ne obavljate javnu funkciju. Pre sedam godina su lokalni mediji objavili vest da ste se priključili stranci koja je trenutno na vlasti, SNS-u?
DJ: Tačno je da sam na poziv tadašnjeg funkcionera SNS-a Dragana Nikolića i bivšeg partijskog kolege dr Čedomira Stanimirovića otišao na konferenciju za medije gradskog odbora Srpske napredne stranke, i fotografija koja je objavljena u medijima je sa konferencije. Ali je očigledno da godinama nisam u politici, a člansku kartu ove stranke nikada nisam imao. Kao što sam i tada rekao, uvek ću podržati Evropske integracije i borbu protiv korupcije, a SNS je na početku imao program koji se zalagao za to. Nisam siguran šta se desilo u međuvremenu.
